Пише: Радован Њежић

На месту некадашњег Јожеф мајура, на рудини званој Подлоканица, на коме се налазило мађарско насеље Подлокањ које је спаљено у револуцији 1849. године, формирано је ново насеље – колонија Подлокањ. Већину њених становника чинили су добровољци, колонисти и аутоколонисти из Босанске Крајине – околина Босанског Петровца и Дрвара, као и нешто Личана, Црногораца и Херцеговаца. Било је присутно и две породице оптаната из Мађарске, као и по једна породица из околине Јагодине и Књажевца, као и један Рус, добровољац Јевлампије Волков. Добровољци, колонисти и аутоколонисти, као и неколико породица оптанта одлуком Министарства за аграрну реформу 1927. године добијају плацеве за изградњу кућа на некадашњем Јожеф мајуру односно рудини Подлоканица на којој ће временом настати колонија Подлокањ.  У изградњи насеља учествовало је 50 добровољца, 13 колониста и 6 аутоколониста, две породице оптаната из Мађарске, као и један Рус.

План колоније Подлокањ из 1928. године. Мапа преузета из књиге Душана Дејанца „Подлокањ 1921-2016“.

ДОСЕЉАВАЊЕ И ЖИВОТ НА МАЈУРИМА

Пре изградње колоније Подлокањ, већина будућих становника ове колоније живела је у мајурима на потезу од села Врбице ка Банатском Аранђелову – Имра мајур, Нови мајур, Шимун мајур, Чегрњак у веома лошим и тескобним условима живота, услед хроничне глади проузроковане недостатком хране и болестима које су у великој мери узимале данка, посебно код деце колониста. Породице колониста су биле многобројне, неке са по десеторо и више деце, док су неке биле праве породичне задруге, са очевима, дедовима, браћом, стричевима, који су живели у једној заједници. Добровољац Сава Бањац из села Дринића код Босанског Петровца, доселио се 1922. године на Имра мајур са оцем Илијом, учесником устанка у Босанској крајини 1875. године, женом  Мартом, као и синовима Миланом и Тодосијом, рођеним пре рата у Босни. После насељавања добио је још четворо деце – синове Владимира и Ђуру, као и ћерке Марицу и Милеву која је преминула као беба од две године од катара плућа. У међуратном периоду тачније 1932. године син Милан му се оженио девојком Савком Јованић, која је опет родила троје деце до 1941. године, од којих је двоје преживело.  Други син Тодосије оженио се девојком Маријом Лајић 1939. године, те им се родило једно дете до почетка рата априла 1941.године. Кецман Пантелија из села Дринићи код Босанског Петровца, кум Саве Бањца имао је такође многобројну породицу од чак 14 деце, док је добровољац Тодор Самарџија имао бројну породицу од чак 12 деце. Јован Мишчевић „Јојика“ из Удбине, у Лици, живео је са синовима добровољцима Дмитром, Милошем и Тодором у Подлокању, који су опет имали своје породице и мноштво деце, као што је рецимо син Дмитра Мишчевића Никола, који је са супругом Зорком имао четворо деце. Добровољац Миле Клепић из села Баре, код Босанског Петровца, доселио се на Имра мајур 1921. године, са женом Маром и децом Душаном, Николом, Милком и Ковинком. Ковинка  је као беба преминула 1922. године од запаљења плућа са једном годином живота. Сви ови примери говоре о великој бројности породица, односно породичних задруга које су живеле на мајурима, односно касније колонији Подлокањ између два светска рата. Према једном податку из 1936. године на колонији је постојало 104 куће са преко 600 становника, од којих су више од половине чинила деца.

Уверење издато колонисти Илији Лајићу из села Брестовца, код Вођенице, срез Босански Петровац 1925. године ради пресељења у Банат. Приватна архива Милета Клепића.

ГРАДЊА КУЋА И ПОРОДИЧНИ ОДНОСИ

Први становник који је подигао кућу на овој колонији био је Дамјан Бјелогрлић из села Липника код Гацка, у Херцеговини 1928. године, а и остали насељеници изградиће своје куће у наредном периоду и започети живот у новом насељу. Временом ће бити издељено преко 100 парцела за изградњу кућа, а пред Други светски рат ће због пораста броја становника бити одређено још тридесет парцела за изградњу кућа. Са друге стране, од самог почетка колонисти у Подлокању су успоставили добре комшијско-пријатељске везе са мештанима села Врбице, које су чинили Мађари. Они су помагали да се људи упознају са обрадом земље, начином исхране те помагали подлокањским динарцима у изградњи кућа.

Решење издато добровољцу Томи Лајићу 1929. године да може да се усели у новоизграђену кућу број 816. на колонији Подлокањ. Приватна архива Милета Клепића.

Колонија Подлокањ била је удаљена 7 километара од Банатског Аранђелова. Ова чињеница условила је извесну изолованост њених становника, која се пре свега огледала у међусобном орођавању људи исте завичајне групе када су у питању бракови и кумства. Међутим било је примера и међусобног повезивања са мештанима Банатског Аранђелова, Црне Баре и Санада. Добровољац Јевлампије Волков из Казања, Русија, оженио се девојком Саветом Ердељан из Банатског Аранђелова одмах по насељавању 1921. године, а кумови су му били Спасоје Косић, Херцеговац и Банаћанин Јоса Миладинов из Банатског Аранђелова. Колониста и жандарм Ђуро Ђаковић оженио се девојком Милком Стојков, оптанткињом 1923. године. Добровољац Петар Поповић „Ага“ Србин исламске вероисповести из села Бјелаја, код Босанског Петровца живео је са женом Мађарицом Штефанијом Урбан, која му је родила четворо деце, Даринку, Ђују, Николу који је преминуо као беба од катара плућа и Савана, а која су била крштена у православној цркви. Девојка Стоја Кецман удала се за Светозара Надрљанског из Санада 1924. године, а кумови су били Тоша Олушки из Санада и Душан Белин из Мартоноша, док се опет ћерка добровољца Тодора Самарџије Милка удала за Ђорђа Чонића из Црне Баре 1939. године, а кумови су били Никола Попов из Црне Баре и Лазар Микић из Банатског Аранђелова. Добровољац Драгутин Рељић је приликом насељавања 1921. године склопио брак са Мађарицом Анком Божо, а један од кумова му је био Банаћанин Дина Радин из Банатског Аранђелова, док је Душану Лајићу сину колонисте Илије Лајића приликом склапања брака са Драгојлом Вукас 1939. године један од кумова је био Сава Арсенов из Банатског Аранђелова. Ови примери сликовито описују да нису постојале само завичајне родбинско-кумовске везе, већ да је још од најранијег периода насељавања, 1921. године постојало међусобно прожимање локалног становништва са колонистима.

Свадба у Подлокању 30-их година прошлог века. Приватна архива Дмитра Мишчевића.

Са друге стране склапање бракова и кумовских веза између лица исте завичајне групе имало је за циљ стварање породичних савеза како би се јачала економска и друштвена позиција, те обезбедила имовинска сигурност и исхрана, посебно у првим годинама колонизације. Колонисти из села околине Босанског Петровца, Херцеговци и Црногорци у највећој су мери склапали бракове и формирали кумства на завичајној основи, што је углавном било засновано на везама које су остварене у родном крају из кога су долазили. Такође, било је и примера склапања кумовских веза са општинским чиновницима и жандармима, ради политичке заштите и безбедности о чему сведоче Матичне књиге венчаних општине Банатско Аранђелово.

У Подлокању је живела и мала оптантска заједница из села Сириг код Сегедина. Ћира Владисављев имао је синове Максу и Николу који су такође живели на колонији Подлокањ, док је Софроније Миросављевић са женом Милом и ћеркама Грофином, Јованком, Ружицом и сином Васом живео у селу. Ћирин син Никола је са својом женом Саветом имао сина Светозара рођеног 1934. године, те је он једино рођено дете у Подлокању које припада оптантској заједници.

Деца динарских досељеника на мајурима и колонији Подлокањ, која су заједно са својим родитељима и рођацима досељена у периоду између два светска рата, као и она рођена у истом периоду, умирала су од различитих врста болести. У периоду од 1920. до 1941. године 113 деце је преминуло од различитих врста болести као што су запаљења црева, катара у цревима, урођене слабости, грчева, сушице, оспица, запаљења плућа и плућног катара, хрипавца, шарлаха, дифтерије, запаљења грла. Већину ове деце чинила су деца до две године старости, њих 102, што чини проценат од 91 % од укупног броја умрле деце.

Подлокањски ђаци у годинама пред Други светски рат. Приватна архива Јелене Вујновић.

Жене динарских досељеника које су живеле на колонији Подлокањ, такође су биле, као и у случају Старог мајура и Малог Сигета, подложне високом проценту смртности. У највећем броју су умирале од сушице и јектике односно туберкулозе. Поред ове болести посебно је тровање водом – катар у цревима, односила животе људи из Херцеговине, о чему постоје драматична сведочанства. Тако је на пример добровољцу Тодору Парежанину из села Паник код Билеће, у Херцеговини, преминуло осморо од десеторо деце, од којих су били и близанци, док му је жена Спасенија 1933. године преминула од сушице. Након ове породичне трагедије, он се са преостало двоје деце одселио на север Бачке, у колонију Бајмочка рата.

ДРУШТВЕНО-КУЛТУРНИ ЖИВОТ НА КОЛОНИЈИ

Када се говори о друштвено-културном животу на колониј Подлокањ између два светска рата, важно је напоменути ове ствари – фудбал, соколи, позориште, кафана. Скоро сви становници ове колоније учествовали су у неким друштевеним и културним активностима овог села. Фудбал је био један од модернизацијских токова који су у Краљевини СХС/Југославији били изузетно развијени, као и соколско друштво које је имало јако велики утицај на омладину. Фудбалски клуб „Хајдук“ из Подлокања основан је 1932. године и окупљао је подлокањске младиће у игри која је освајала срца тадашњих омладинаца, не само широм Краљевине, већ читаве Европе, па и света. Преко фудбала су се појављивале и комунистичке идеје, које ће  прихватити неколико подлокањских младића, који ће због тога имати трагичну судбину током Другог светског рата. Соколско друштво је неговало физичку активност и дух патриотизма и свесловенске солидарности. Постоји податак да је на колонији Подлокањ одржан соколски час 22. фебруара 1934. године који је водио свештеник Ђорђе Цвејић из Банатског Аранђелова, о чему је остала сведочанство у „Соколском гласнику“ , а  такође подлокањски соколи су били пристуни и на соколском слету у Великом Бечкереку 1936. године.  Позориште и кафана, иако се данас чине дијаметрално супротним појмовима, у том времену били су међусобно прожети – позоришне представе полдлокањске драмске секције „Петар Кочић“ одвијале су се управо у кафани Николе Батинице, која је опет била средиште друштвеног живота.

Окупљање сокола у Великом Бечкереку 1936. године међу којима се налазе и соколи из Подлокања Никола Арманда и Никола Клепић. Приватна архива Милета Клепића.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

До Другог светког рата живот на колонији Подлокањ текао је углавном мирним током.  Међутим са априлским ратом и брзим поразом југословенске краљевске војске за многе Подлокањчане настају црни дани. Мноштво мештана ове колоније заввршило је у немачком заробљеништву, а  неколицина њих је изгубила и своје животе. Немачка окупациона власт је на самом почетку своје окупације, према писању Милета Клепића аутора књиге „Подлокањске и друге сенке„,  све становнике ове колоније истерала на  „Херцеговачки пашњак“ у циљу одузимања оружја,  а који је могао имати трагичне последице да није било према причи интервенције власника циглане Немца Едмунда Линстера из Банатског Аранђелова, који је гарантовао за Подлокањчане. Том приликом је пала и прва цивилна жртва, младић Душан Ступар, кога су Немци убили што није послушао команду да изађе на пашњак, а није то могао да уради из разлога што је био глуво нем. Масовну жртву Подлокањчани ће имати 9. јануара 1942. године у Банатском Аранђелову у познатим догађајима „Крвави јануар у Банату“, када је стрељано осам чланова КПЈ и СКОЈ-а, те присталица истих, као и у Мокрину истог дана када је стрељано још њих четворица.

Партизан Раде Ивошевић, син солунског добровољца Алексе Ивошевића из села Дрежнице код Огулина, Лика. Приватна архива Александра Ивошевића.

Страхоте изазване грађанским ратом такође неће мимоићи ово село. Мноштво младића прикључило се војним формацијама Владе генерала Милана Недића, неки ради тога да преживе страхоте рата, неки из убеђења. Такође крајем рата 1944. године у селу је формиран и срески комитет КПЈ за срез Нови Кнежевац, пошто су Подлокањчани у великој мери подржали партизане, те били њихови јатаци током периода окупације, посебно код оних породица чији су чланови, углавном деца, били стрељани 1942. године од стране Немаца. У истом периоду, јесен 1944. године долази и до првих ликвидација „народних непријатеља“ у самом месту, када су ликвидирани чланови породице Новаков из Мокрина – представници илегалног Равногорског одбора у Мокрину, те поједини припадници недићевих јединица са својим породицама, које је водио злогласни Тома Гранфил из Кикинде, који ће у поратној Југославији имати важну политичку каријеру. Успоставом новог комунистичког режима за многе у Подлокању је дошла дуго очекивана слобода, али за неке је то био почетак краја. Принудни откуп и колективизација злогласне ОЗНЕ и УДБЕ уз примену насиља нису мимоишли ни ово мало село на северу Баната.

Недићевац Ђуро Мирковић (нижи, без бркова на фотографији), син солунског добровоца Боже Мирковића из села Колунић, код Босанског Петровца. Приватна архива породице Мирковић.

СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КОЛОНИЗАЦИЈУ

Сећање потомака на колонизацију у Подлокању очувала се на неколико начина – споменичком културом као и писањем књига. Још давне 1971. године Матица српска је почела са истраживањем међуратне колонизације на територији Банатског Аранђелова и околних колонија, у  којој су објављени многи корисни подаци. Током прославе сто година од оснивања Подлокања односно доласка првих колониста августа 2021. године подигнута је спомен плоча са именима свих оснивача села – добровољаца, колониста, аутоколониста и оптаната,  исте године је у склопу обележавања сто годишњице колонизације објављена књига „Подлокањске и друге сенке“ аутора Милета Клепића из Подлокања, који је потомак добровољца и колонисте Миле Клепића, по коме и носи име.  Он је такође 1986. године објавио брошуру посвећену добровољцима и колонистима из Подлокања. Током 2016. године објављена је и књига Душана Дејанца под називом „Подлокањ 1921-2016“ , а постоји и неколико приватних рукописа које се баве овом темом, од којих ваља издвојити писања Драгољуба Батинице и  казивање Зорке Драгић рођене Вејин, које је записао њен син Рајко Драгић, а који су обоје били потомци прве генерације колониста у Подлокању. Такође илустратор Драган Мишчевић оставио је вредне илустрације на тему колонизације између два рата у Подлокању.  Сећање на међуратну колонизацију и даље живи код већине потомака међуратних колониста у Подлокању.

Пројекат “Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота” суфинансиран је из буџета Министарства  информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота