Пише: Радован Њежић

Завршетак Првог светског рата донео је Србима са територије северног Баната дуго жељену слободу и присаједињење матици Краљевини Србији. Изасланици свих насељених места среза Турска Кањижа (назив за Нови Кнежевац до 1922. године) у којима је живело српско становништво изјаснило се за присаједињење среза Краљевини Србији на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Међу њима се тада налазило и село Оросламош , тада у саставу турскокањишког среза који се простирао од реке Мориш на северу до потиског села Падеј на југу. Турскокањишки срез који се налазио на крајњем северу новостворене државе Краљевине СХС, у периоду 1919-1921. године налазио се у извесном стању провизоријума. Северне границе овог среза са насељеним местима Сириг, Деска и Сент Иван до реке Мориш били су део демаркационе линије која је успостављена до коначног разграничења између Мађарске и Краљевине СХС августа 1921. године када су ова села припала Мађарској, на основу мировног уговора у Тријанону од 4. јуна 1920. године. На другој страни Оросламош, односно Банатско Аранђелово је све до 1924. године и коначног разграничења са Румунијом такође било у извесном стању несигурности и неодређености својих општинских граница односно атара, које су у многоме утицале на сам процес аграрне реформе и колонизације.

Оросламош (Банатско Аранђелово), срез Нова Кањижа, 1922. године, je место у коме ће доћи до масовног насељавања динарских колониста и оптаната између два светска рата. Приватна архива Радована Њежића.

АГРАРНА РЕФОРМА И КОЛОНИЗАЦИЈА У БАНАТСКОМ АРАНЂЕЛОВУ

На територији политичке општине Банатско Аранђелово у периоду од 1920. године до 1941. године спроведена је аграрна реформа и колонизација становништва из динарских крајева – Босне, Херцеговине, Лике, Далмације, Црне Горе као и Србима оптантима из Мађарске и лицима са правима оптаната и добровољцима из Румуније. Новостворена држава Краљевина СХС имала је на уму да оствари неколико циљева када је у питању територија политичке општине Оросламош односно Банатско Аранђелово. Аграрном реформом хтела је да изврши прерасподелу земље месној аграрној сиротињи са једне стране и смири социјалне напетости које су владале у годинама после рата у селу, а са друге стране да и испуни обећање дато српским добровољцима током Првог светског рата о давању земљишта у власништво као награду за чин добровољства. Аграрна реформа је такође имала за циљ да од некадашњих ратника и сточара динарских крајева, створи ратара и узорног пољопривредног произвођача везаног за земљу. Колонизацијом српског становништва Краљевина СХС је на уму имала две ствари – да измени етничку слику пограничног краја у корист српског становништва с једне стране, те да створи неколико колонија – насеља које би представљале „живи бедем“ или „прву линију одбране“ према Румунији и Мађарској. У тој њиховој замисли посебну улогу су имали добровољци – ветерани Великог рата из динарских крајева, као и оптанти из Мађарске.

Дворац велепоседника Лајоша Шварца код Шимун мајура, у близини данашње српско-румунске границе. Разграђивање овог дворца након Првог светког рата искористиће многобројни колонисти за своје потребе јер ће грађевински материјал користити за изградњу својих кућа и економских објеката. Приватна архива Радована Њежића.

Када је у питању аграрна реформа, на територији општине Банатско Аранђелово су се налазила два велепоседа која су дошла под удар аграрне реформе – велепосед Ладислава Баћањија Стратмана од 8 173 к.ј. 236 кв. хв. земље и посед Лајоша Шварца од 1 987 к.ј. 29 кв. хв. земље . Целокупни поседи ове двојице земљопоседника били су предвиђени уредбама Министарства за аграрну реформу за поделу аграрним интересентима – динарским добровољцима, месним добровољцима, месним аграрним интересентима, колонистима, аутоколонистима, оптантима као и лицима са правима оптаната. Они су земљу добијали током 20-их година у закуп, прво на годину дана, а после тога на четири године, што је њихов правни и социјални статус чинио веома несигурним. Када се пак говори о колонизацији мора се узети неколико чињеница у обзир. Прво, на територији среза Турска Кањижа према попису који је спроведен 1921. године живело је 34 185 становника, од тога 13 511 Срба и 18 562 Мађара. На самој територији општине Банатско Аранђелово живео је 3971 становник, од тога 1655 Срба и 2193 Мађара, те нешто Немаца, Јевреја, Румуна и Рома. Сам географски положај општине Банатско Аранђелово у срезу односно у новоствореној држави Краљевини СХС представљао је прву линију одбране према ревизионистичким тежњама Хортијеве Мађарске и несигурним савезником каква је била Румунија у првим годинама након Првог светског рата, те је био идеалан да се на њему спроведе колонизација српског живља, како би се променила етничка слика и створио „живи бедем“ од људи који су били поуздан национални елемент.

Националне манифестације у Банатском Аранђелову током 30-их година прошлог века. На фотографији се налази свештеник Ђорђе Цвејић из Банатског Аранђелова, са официрама, добровољцима и народом.

Добровољци и динарски колонисти се појављују већ крајем 1920. године у Банатском Аранђелову. Они се насељавају на некадашње велепоседничке мајуре – помоћне економске зграде у близини земљишта које су велепоседници обрађивали, и на њих доводили своје раднике, углавном Мађаре. Таквих мајура је у околини Банатског Аранђелова било укупно седам – Велики Сигет, Мали Сигет, Нови мајур, Стари мајур, Шимун мајур, Чегрњак, Имра мајур. Најближи је био Стари Мајур који се налазио уз само насеље Банатско Аранђелово, док је рецимо Чегрњак било име мајура који се налазио 7 километара од насеља, или Шимун мајур који се налазио на самој румунско-југословенској граници након њеног успостављања. На ове мајуре у неколико таласа током 20-их година 20. века у већем броју долазе добровољци и колонисти из динарских крајева, али и оптанти из Мађарске. Све до 1928. године новопридошло становништво мајура живело је у тескобним и нездравим условима, смештени по шталама, свињцима и другим економским помоћним објектима, суочавајући се свакодневно са огромним проблемима које су чинили да живот буде на егзистенцијалном минимуму. Питање смештаја односно „крова над главом“ и редовне исхране – „белог хлеба“ било је питање свих питања колониста, како остиче истраживач међуратне колонизације др Милан Мицић. Након одлука државних власти Краљевине СХС да се формирају нова планска колонистичка насеља на територији политичке општине Банатско Аранђелово долази до градње нових насеља. Укупно три насеља односно колоније изграђена су током друге половине 20-их година прошлог века – колоније Стари мајур, Мали Сигет и Подлокањ.

Др Славко Шећеров о аграрној реформи у Војводини, са посебним освртом на стање у Банатском Аранђелову. Београдска „Политика“ 26. април 1928. године.

Посебну интересантну појаву чине два насеља која су постојала краће време на територији општине Банатско Аранђелово. Наиме ради се о мајурима Шимун и Чегрњак, који су постојали до 1923. године односно 1935. године. Уз данашњу румунско-српску границу, налазио се Шимун Мајур, некадашње имање чувеног угарског магната барона Симона Сине. На њему је било насељено 36 породица добровољаца из Црне Горе, 8 породица из Босне и 3 породице из Далмације, уз одређен број месних аграрних интересената из Ђале. Када је њихова земља коначним разграничењем Краљевине СХС и Румуније припала Румунији, добровољци из динарских крајева су се преселили у Руско Село код Велике Кикинде. Чегрњак је мајур који се налазио на 7 километара од Банатског Аранђелова. Оно по чему је он посебан јесте да су на њему живели искључиво колонисти из Херцеговине, и то из села у околини Билеће. Већина њих се током 1935. године преселила у колонију Бајмочка Рата, код Суботице, због лоших услова за живот на мајуру Чегрњак . Неколико породица је остало да живи на мајуру све до 1942. године, када су услед поплава и подземних вода преостале куће насељеника уништене, и након тога више нису обнављане.

КОЛОНИЈА СТАРИ МАЈУР – ДОБРОВОЉАЧКА УЛИЦА

Уз само насеље Банатско Аранђелово, налазио се Стари Мајур, на коме су испарцелисани плацеви и где су се почеле зидати нове куће након 1925. године. Временом је ова колонија постала саставни део Банатског Аранђелова позната као Добровољачка улица. Састав ове колоније био је разнолик. Већину становника чинили су добровољци и колонисти из Босанске Крајине – претежно околина Босанског Грахова, као и Босанског Петровца и Дрвара и Лике – околина Огулина, Оточца и Коренице, као и Далматинци, по неки оптант из Мађарске, Црногорац, Херцеговац, Банијац. У самом селу су колонизоване и три породице Шумадинаца из околине Аранђеловца, Велике Плане и Лапова, као и један добровољац из Румуније. Земљу у Банатском Аранђелову је добио и један добровољац из Велике Кикинде, као и један из Сремске Митровице.

Добровољац Цветко Грбић из Чанада, у Румунији, насељен током 20-их година прошлог века у Банатском Аранђелову. Именован од стране војводе Косте Пећанца, председника Удружења четника, на велики празник Илиндан 2. августа 1934. године у Српском Крстуру за војводу и председника Удружења четника Банатско Аранђелово. Приватна архива породице Грбић.

ДРУШТВЕНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ

У селу су до почетка рата 1941. године деловале разне југословенске и српске националне организације, као што су соколи, четници, Народна одбрана, Добровољачко удружење. Соколска чета из Банатског Аранђелова учествовала је на многим слетовима широм Баната, а чинили су је подједнако и староседеоци и новопридошли становници села. Добровољачко удружење, који су већином чинили добровољци колонисти је 1936. године подигло споменик краљу Александру Карађорђевићу, о чему има доста писаних доказа. Такође ове организације су за циљ имале да интегришу људе различитог завичаја, културног миљеа и животних навика. Пример добровољца Стеве Димитрашиновића из села Бунић код Коренице у Лици говори на сликовит начин како је изгледао добар пример успешног прилагођавања на нову средину и животне околности. Стево је склопио брак током 1933. године са девојком Банаћанком Иванком Будишин из Велике Кикинде, а кумови су му били Алекса Бабић из Банатског Аранђелова и Совра Миросављевић, оптант који је живео на колонији Подлокањ. Стево Димитрашиновић је такође био и активан члан Удружења четника Банатско Аранђелово, о чему говори београдски лист Правда од 4. децембра 1937. године, где стоји да је он обављао функцију заставника, а у коме су поред њега као Личанина, у раду учествовали и динарски добровољци као и добровољци мештани, те динарски колонисти, оптанти и мештани. Овај пример говори у прилог чињеници о успешном друштвеном прилагођавања различитих завичајних група у Банатском Аранђелову.

Чланови Удружење четника Банатско Аранђелово, 1937. године. Београдски лист „Правда“, 4. децембар 1937. године. Ово удужење је окупљало национално орјентисане Србе, без обзира на завичајни крај, па тако у њему имамо добровољце колонисте, добровољце мештане, оптанте, колонисте и мештане.

СТРАДАЊЕ СЕЛА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Године Другог светског рата су на територији Банатског Аранђелова биле изузетно бурне. Током априлског рата многи мештани Банатског Аранђелова учествовали су у борбама против немачких и мађарских једница. Након брзог пораза југословенске краљевске војске, многи су завршили у заробљеништву, а неколико десетина њих је изгубило своје животе. Мештани и досељеници из динарских крајева, као и оптанти, нису дочекали окупацију са симпатијама. Чак шта више, били су спремни да пруже отпор. Омладинци – младићи из колонија припадали су организацији СКОЈ која је била омладинска испостава Комунистичке партије Југославије. Они су током лета и јесени 1941. године организовали неколико диверзија, након чега је уследило хапшење чланова као и њихових присталица. Са друге стране, многи су спас од тешких окупационих мера потражили у јединицама Владе генерала Милана Недића. Тако према једном списку из августа 1942. године, у само једном добровољачком одреду Владе народног спаса генерала Милана Недића налазило се укупно 61 лице из Банатског Аранђелова, као и околних колонија.

У Банатском Аранђелову је немачки окупатор током јануара 1942. године стрељао 31. лице у два дана. То су били чувени јануарски крвави дани страдања у Банату када је стрељано 150 лица у знак одмазде за страдале немачке војнике. Немачки маншафтовци – војници скупљени из редова домаћих Немаца из Баната, су 6. јанаура 1942. године стрељали истакнутног српског националисту оптатнта и кафеџију Благоју Ђурашинова, а затим су на трећи дан Божић стрељали 30 лица из Новог Кнежевца, Ђале, Српског Крстура, Банатског Аранђелова и Подлокања. Већина њих су били млади скојевци и чланови комунситичке партије, али је међу њима био и добровољац Стеван Бурсаћ, који је стрељан из разлога  што није предао ловачку пушку. Након ових догађаја сваки отпор Немцима био је обустављен, односно ушао је у дубоку илегалу.

Спомен плоча стрељаним родољубима у Банатском Аранђелову подигнута 1975. године.

Тек током лета и јесени 1944. године долази до поновног оживљавања отпора Немцима, који су водили преживели чланови комунистичке партије, који су углавном били из колоније Подлокањ, а међу њима је било и оптаната као што је био илегалац Нићифор Пејин звани „Здравко“. Са доласком Црвене армије, из свих места новокнежеваког среза, па тако и из Банатског Аранђелова, немачка војска одступа односно бежи. Успоставља се нова власт предвођена члановима Комунистичке партије  чији органи власти улазе у немилосрдни обрачун са представницима других покрета отпора, као што је Равногорски покрет, војницима Владе генерала Недића, предратним политичарима, трговцима, угледним сељацима, од којих мноштво губи своје животе у ликвидацијама која је вршила злогласна ОЗНА. Такође, у тим данима спроведене је и одмазда на делом невиног цивилног мађарског становништва о чему је вредно сведочење оставио Јено Губаш из Новог Кнежевца. У годинама након рата спроведена је и национализација, колективизација и принудни откуп у Банатском Аранђелову, што представља посебну тему за истраживање.

СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КОЛОНИЗАЦИЈУ

Сећање на колонизацију и аграрну реформу у Банатском Аранеђлову и даље живи. Споменик краљу Александру Карађорђевићу, кога је немачка војска априла 1941. године уклонила, у Банатском Аранђелову обновљен је 2002. године захваљујући мештанима села, а 2021. године на постамент споменика прикачене су плоче са именима добровољаца колониста и мештана, што представља јединствен споменик заједништву у читавој Војводине, а опет једини који је обновљен на територији читавог Северног Баната односно Горњег Потисја.

Откривање спомен плоча са именима добровољаца колониста и мештана на постаменту краљу Александру Карађорђевићу септембар 2021. године у Банатском Аранђелову. Приватна архива Радована Њежића.

Пројекат “Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота” суфинансиран је из буџета Министарства  информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота