Пише: Радован Њежић

Ко су били оптанти и каква је њихова улога у историји Сенте? Одакле су дошли, каква им је била судбина и како се чувала и неговала успомена на ове људе? На сва ова питања покушала је да кроз призму породичне историје да одговоре да професорка српског језика и књижевности у пензији Зорица Гашовић из Сенте, потомкиња оптаната из Мађарске. Она је ауторка књиге „Лета Господња српских оптанта из Мађарске од „мртве страже српства“ до сеоба у матицу и даље“  која је према њеним речима прилог историји процеса оптације и судбине оптаната на стогодишњицу почетка оптације , а објављена је 2022. године у Сенти. Књига је подељена у четири тематске целине које обухватају периоде Аустроугарске монархије, Првог светског рата, међуратног периода и доласка опатаната у Сенту, као и Другог светског рата – окупације и ослобођења Сенте.  Родитељи професорке Гашовић потичу из места Деска код Сегедина и Помаза код Будимпеште, док је она рођена у Сенти 1944. године. Приликом припреме за изложбу о оптантима, која је иницирана од стране Матице српске и Српског института из Будимпеште, у сарадњи са другим разним институцијама и појединцима у Србији, професорка Гашовић је пристала да урадимо један интервју са њом на  тему оптације и оптаната у Сенти. Најзанимљивије делове тог интервјуа  представљамо вам у наставку текста.

Професорка Зорица Гашовић, девојачки Попов, рођена 1944. године у Сенти, ауторка књиге „Лета Господња српских оптанта из Мађарске од „мртве страже српства“ до сеоба у матицу и даље“ .

*Када сте се Ви први пут заинтересовали за питање процеса оптације и судбине оптаната?

-Све у свему гледајући, када се осврнемо на оптантско питање,  можемо да видимо да оно није зазрело рано, а није ни касно. Оно што сам ја почела да испитујем о оптантима траје двадесет година. Почела сам да сакупљам документе, књиге, да читам књиге на ову тему, јер све што се пише треба и да се документује, не могу напамет да се износе ствари. Тако сам мислила да би било добро, да када се човек примакне позним годинама, а ја јесам у позним годинама, мада обично женски род не говори о томе, а ја кажем отворено да сам у осамдесетим годинама, онда се сећамо обично предака и желимо да оставимо траг у времену. Наш писац Меша Селимовић је рекао: “Оно што није записано, умрло је и не постоји.“  Ја исто верујем у то, јер смо сведоци да се све мање и чита и пише. Дакле, што се тиче оптаната, зашто сам ја уопште писала о њима? Зато што имам претке и са очеве и са мајчине стране који имају оптантске корене. Са очеве стране из Деске, породица Попов, а са мајчине стране из Помаза, породица Станишић, села близу Сент Андреје. Апсолутно узевши цела наша породица као и родослов који садржи седам породица рачвао се у три породице из Помаза и четири породице из Деске, са средишњим делом који носи мој отац Јован Попов родом из Деске.

*На који начин сте Ви схватили историјски контекст доласка оптаната у Краљевину СХС?

-Поставља се једно питање, да када отворите последњи речник српског језика у издању Матице српске, реч оптант у њему не постоји, тј. нема је зато што се та реч није дуго времена користила. Из овог разлога требало би јој дати ново тумачење и објаснити је новим генерацијама. После окончања Првог светског рата или Великог рата како се говорило 1918. године, мировним уговорима у Паризу између 1919-1920. године донета су уговорна документа. Тим документима договорено је односно одређено да се грађани, односно народи који су мањина у једној одређеној држави могу изјаснити и определити за прелазак у матичну државу. Шта то конкретно значи? Није му било потребно одобрење као колонистима, већ је то урађено на нивоу међународног уговора, где су заинтересовани Срби имали могућност да пишу одређеном Министарству Краљевине СХС молбу где је стајало да су говорили српски језик, да су рођени и да се осећају као Срби, вероисповест није посебно тражена, али су се наши људи, међу којима су били и моји родитељи, изјашњавали као православци. Зашто су се они изјашњавали за прелазак у своју матицу? Први и главни разлог је био то што су сматрали да је новоформирана Краљевина њихова отаџбина. Моји су сматрали да треба да оптирају у нову државу из тих разлога. Министар за аграрну реформу Краљевине СХС Крста Милетић 1922. године посетио је села у Мађарској где је агитовао за прелазак у нову државу. Том приликом им је обећао да ће бити материјално и финансијски обезбеђени, у својој матици. Онај који је писао молбу за оптирање односно пресељење добио је након потврдног одговора датум, без тачног новог места пребивалишта, након чега би лица кретала пут нове државе.

Професорка Гашовић је у изради књиге користила документа и фотографије својих родитеља и предака, што ову књигу богатим баш тим илустрацијама чини веома занимљивом. Поред докумената и фотографија као извора, користила је и бројну литературу како на српском тако и на мађарском језику.

*Како је у процес оптације остао у сећању Ваших родитеља?

-По сећањима и записима моје мајке Цвете Попов, кретали су се лађом „Твртко“, шлеповима су се превозили реком. Мајка се сећа да су читаву ноћ ударали таласи у доњи део шлепова, у којима су се они налазили. Након доласка, иако су мислили да ће сви бити на једном месту, разместили су их на више места. На чему се заснивало те велико, широкогрудо, па могу да кажем и мегаломанско обећање Краљевине СХС и председника Владе Николе Пашића? Оно се базирало на овоме: сматрало се да ће у будућности прећи из Мађарске 20 000 Срба, а из Војводине у своју матицу 100 000 Мађара, мање или више, те ће се на тај начин створити вишак земље и кућа који се могу поделити. Међутим прешли су се сви у својој рачуници. Тачно је да је прешло око 14 000 Срба , али је прешло свега 2000  Мађара. Отворио се проблем недостатка обрадиве земље која би се могла поделити оптантима. Колонисти који такође се у то доба насељавају не купују земљу, али је оптанти купују. Оптанти нису добили земљу, ни куће. Доказ томе су документа, јер су и мој прадеда и мој отац купили земљу и куће. Политичка рачуница тадашњих власти је била погрешна, али обећања која су добијена, према виђењу оптаната су се морала испунити. Они су отишли у  Министарство за аграрну реформу где су рекли службеницима да им је министар Милетић  обећао да ће добити земљу и да ће моћи да купе исту по повољној цени, те да ће моћи да добију и плацеве за домове и подигну и куће. Одговор који су добили био је запањујући. „Министар Милетић је сада у Паризу на месту нашег амбасадора па идите њему тамо и жалите се.“ Тај потез од стране власти није био леп. Гледајући нарочито нешто што је веома дирљиво, када је донета одлука о успостављању границе између Краљевине СХС и Мађарске, село Деска је „испало из комбинације“ да остане у новоформираној држави, те је остало у Мађарској. Дешчани су били веома потресени овом одлуком јер су сматрали да су и они заслужили да буду део нове државе, те су писали Пашићу неколико пута. Чак су хтели да оду и до границе, да се буне, али их је локални свештеник одговорио од те акције. Остао је документ упућен Влади Краљевине СХС  на коме пише: „Ако нам ово не урадите, Ви сте нас потпуно издали!“ Иначе у записима моје мајке је интересантно сведочанство да је она неизмерно волела своје село Помаз, али га након пресељења никада више није видела. Она када су кренули пут матице, није хтела да иде, јер је њен деда Михајло Станишић остао, али се и он на крају прикључио фамилији тек 1926. године. Мој отац се никада није изјаснио лоше о животу у Мађарској, али је ипак дошао у матицу. Исто као и у случају мајке, након одласка, никада више није видео своје село. Присећајући се свог живота у Дески, увек је говорио да је он тамо живео један лагодан живот. Његова породица је по занимању били занатлијска, бавили су се плетењем корпи и асура. Он је сам радио од своје петнаесте године на имању грофа Ференца Герлице, који је у свом поседу имао 8 111 јутара земље. На имању грофа се радило  недељу дана, након чега је следила исплата   и доношена одлука о поновном ангажовању, по принципу „Ако нам требаш, требаш нам, ако не, ником ништа“. Живот је због тога био пун неизвесности, али је тако било и када су прешли у матицу.

Соба успомена у стану професорке Зорице Гашовић у Сенти, март 2023. године, сто година након почетка процеса отпације.

*Где се Ваша породица населила по доласку у Краљевину СХС?

-Мој отац је прешао у Сенту, док је мајка са мојом бабом смештена у Дарди, у Барањи. Након краћег боравка у Дарди и они долазе у Сенту. Како су дошли у Сенту, ту су и остали. Купили су земљу и куће и почели су да се баве пољопривредом. Мој отац се после запослио у полицији, где је био полицијски стражар, а такође био је и одликован, те је посао службеника обављао часно и поштено. Живело се добро, радило се  и школовало, а стигла су и деца, моја браћа Милорад и Василије који су рођени 1927. године и 1931. године, док сам ја рођена 1944. године. Живот у Краљевини је текао својим одређеним током, али је био нарушен новим историјским околностима и догађајима. Избијањем Другог светског рата и уласком Хортијеве окупационе војске априла 1941. године у Сенту настали су тешки дани за сенћанске Србе.  Посебно није било добро за колонисте – добровољце и оптанте, на које су нове власти гледале као на уљезе и непожељан елемент. Већина ових људи била је смештена у један импровизован логор, ограђен  жицом поред данашњег „Житопромета“ након чега је већина њих послата у сабирни логор Шарвар у Мађарској. Већина њих се тек 1944/1945. године вратила својим кућама.

*С обзиром да је прошло сто година од почетка оптације, како је тај процес остао у Вашем личном и породичном сећању?

-Тај цео животни пут оптаната је према мом мишљењу, трновит и страшан. Страшан је због тога што су прешли толики пут од једне домовине Аустроугарске монархије, где су се родили па све до нове домовине, а своје матице Краљевине СХС/Југославије, и преживели тешке године живота привикавања и прилагођавања како друштву Краљевине, тако и голом преживљавању током мађарске окупације Сенте 1941-1944. године. На тај начин затворио се круг,  „бескрајни плави круг и у њему звезда“ како каже Црњански у својим „Сеобама“, те „оптантске звезде“ тек сада одједном засијају, док говоримо о њима. Оно што је веома интересентно рећи јесте то да су на сенћанском православном гробљу оптанти сахрањени једни до других, те да су на тај начин поново близу једни  другима, и после упокојења. Оптантско време је опстало, и није нестало, оно живи у документима, у мојој причи и у сећању мојих синова, а живеће ваљда и у сећањима мојих унука. Мада само сећање није поуздан сведок. Човек временом дода много ствари, буде и личан, што признајем у свом случају када веома рањиво и оштро пишем поводом неких тема и питања, чак и веома сурово. Сећања је оно што излапи, ако није записано. Прича о оптантима је један животни „лајтмотив“ који смо ми годинама потискивали, и нисмо се јавно бавили њима. Зато на стогодишњицу почетка оптације, семе које је бачено деценијама у назад, поново ниче, у виду мог писања и имајући на уму да само писана реч опстаје занавек. Сигурно ће неко некада читати моју књигу и видети да су ти оптанти, колонисти, добровољци, заиста постојали и живели. У нади да ће и младе генерације се вратити књизи и читању, па да ћемо поново кроз сто година од данашњег дана имати неког кога ће оптантско питање поново заинтересовати.

Пројекат “Oптанти – 100 година касније” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Oптанти - 100 година касније