Пише: Радован Њежић

ДР МИЛАН САВИЋ (1845-1930)

Када се говори о познатим личностима из Новог Кнежевца, који су својим ликом и делом обележили крај 19. и почетак 20. век на простору данашње Војводине свакако треба истаћи др Милана Савића, књижевника и дугогодишњег секретара Матице српске. У овом тексту покушаћемо да расветлимо неке тачке из његове биографије како би читаоцима приближили његов значај за српску књижевност, рад Матице српске као и Нови Кнежевац.

Милан Савић је рођен 4. октобра 1845. године у Турској Кањижи, како се некада звао Нови Кнежевац, од оца Ристе и мајке Ане, рођене Десанчић. Отац Риста је био управник имања код Ђорђа Сервијског, чувеног народног добротвора из породице Сервијски, о којима је било реч у претходном тексту. Када је Риста Савић успео да спречи изливање Тисе током 1846. године и спасе имање Сервијског као и читав Банат од поплаве, Сервијски га је наградио са 100 јутара земље, док су га представници Торонталске жупаније наградили почасним звањем.

Милан Савић је у свом аутобиографском делу „Прилике из мога живота“ о Новом Кнежевцу  и родној кући записао следеће:

-Кућа у којој смо становали на великој је пијаци, близу великог магазина и Тисе. С једне стране је велика механа, с друге кућа госп. Беле Талијана. Обе суседне куће су на ћошковима, механе одмах до Тисе. Кад сам последњи пут , 1901. био у Кањижи (Нови Кнежевац Р.Њ.), хтедох завирити у авлију нашег бившег стана, али сам капију нашао забрављену, а на прозорима, иза јаких гвоздених решетака, беху спуштене завесе.

Током револуционарних догађања 1849. године Риста Савић умире, тако да четворогодишњи Милан остаје сам са мајком Аном. Они се након завршетка револуционарних догађаја исте године селе у Нови Сад, где се мајка Милана Савића преудаје за новосадског адвоката Косту Николића. Милан је основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Новом Саду, три разреда више школе у Сегедину, а у Печују је учио осми разред гимназије. Студирао је медицину у Бечу, а затим је прешао на студије философије (историја и географија). У Лајпцигу је 1876. промовисан за доктора философије с тезом о Пери Сегединцу.

У јесен 1875. је постављен за наставника и управитеља српске учитељске школе у Горњем Карловцу, а у лето 1876. је био суплент новосадске Српске православне велике гимназије (данас гиманзија „Јован Јовановић Змај“ Р.Њ.), у којој је радио пет година. Иако га наставнички рад није одушевљавао, још два пута се латио предавања, од јесени 1887. до пролећа 1888. био је наставник у Зајечару, а школске 1890/91. био је на замени у Вишој женској школи у Новом Саду. Од јула 1881. био је без одређеног посла, те се потпуно посветио књижевном и новинарском раду. Годину  дана касније почео је да преводи Гетеовог Фауста, који је објављен 1920. године, после 38. година рада, с мањим и с већим паузама. Поменути превод, као и позоришне комаде Дојчин Петар, Добре воље, Цар Проводаџија, Ксеније и Ксенија и На добротворну цел сматрао је „врло успелима“, а од књижевних расправа радове о његовим савременицима Лази Костићу и Кости Трифковићу. Превео је и Гетеову Ифигенију.

У Матицу српску је ушао као студент 1867. године, а крајем новембра 1885. године изабран је за главног секретара Матице српске и ту дужност је обављао до октобра 1910. године, када се одселио у Беч.  Од 1896. до 1911. био је уредник Летописа Матице српске, уредио је сто књига, а објављивао је и своје текстове. Поново је био секретар од 1916. до 1918. године, када је замењивао Тихомира Остојића, који је био интерниран у аусторугарски логор.

За живота књижевни рад Милана Савића је био оспораван, па чак и ниподаштаван до те мере да га није било ни у једној едицији о српској књижевности. Ипак др Миливој Ненин, универзитетски професор је 2015. године докторирао на теми „Књижевно стваралаштво Милана Савића“ и на тај начин приближио јавности његов лик и дело. Милош Црњански је раније истакао да је уредничко деловање Милана Савића  у Летопису Матице српске имало књижевну вредност, а истиче и његов књижевнокритички рад, јер се издвајао књижевном савешћу, знањем и осећањем за оно књижевно. Хвалио је његове текстове о Стефану Стефановићу, Лази Костићу, Сими Матавуљу, Војиславу Илићу. Био је веома плодотворан и свестран књижевник (његова библиографија обухвата преко петсто јединица), писао је песме, приповетке, новеле, романе, путописе, фељтоне, критике, као и позоришне комаде. Писао је и објављивао и на немачком језику, преводио је на немачки српске песнике, највише Змаја.

Милан Савић је био и отац наше чувене хеленисткиње, књижевнице и професорке Анице Савић Ребац, чија је лик и дело оставио неизбрисив траг у српској у југословенској култури. Такође њена трагична судбина (извршила самоубиство након смрти мужа Хасана Ребца 1953. године) остао је као симбол њеног античко-хеленског схватања живота.

О Милану Савићу данас нема пуно сазнања у Новом Кнежевцу. Обични грађани не знају ни које он био, а камо ли да је рођени Новокнежевчанин. Од његове куће поред зграде  некадашњег „Хотела“ није остало ништа, а нема ни видљивог обележја да је она ту икада била, па чак ниједног видног знака у Новом Кнежевцу  о њему самом нема. Постоји, пак иницијатива да се једна од улица назове по др Милану Савићу, а формирано је у месецу новембру ове године у Новом Кнежевцу и друштво „Милан Савић и Аница Савић Ребац“ које ће промовисати лик и дело ових значајних српских интелектуалаца и културних прегалаца.

Пројекат “Књига успомена и сећања” суфинансиран је из буџета Општине Нови Кнежевац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.