Пише: Радован Њежић

Хоргош је насеље које је након 1918. године  припало новоформираној држави Краљевини СХС. Како се насеље налазило на самој граници, а у околини је постојало доста земље, а мало српског становништва, властима тадашње Краљевине је ово место и простор око њега било идеално за спровођење аграрне реформе и колонизације. Да ће Хоргош бити важна тачка за ове процесе у Краљевини СХС/Југославији говори и чињеница да ју је 1919. године посетио регент Александар Карађорђевић, будући краљ Југославије.

Пут Престолонаследника по Бачкој.

(Пресбиро, Нови Сад.)

… После Мађ. Кањиже стиже у Хоргош, где га је у име грађанства и грађанских власти поздравио срески начелник Стрилић. У Хоргош су дошли и грађани из Мартоноша те је у име истих поздравио Регента свештеник мартоношки Љуба Милованов.

Постојало је неколико великих поседа у околини, међу којима је свакако био највећи посед браће Карас. Управо на земљишту овог поседа биће формиране две колоније од три завичајне групе насељеника – динарских колониста из Херцеговине, Босанске Крајине, Црне Горе, Далмaције, Кордуна и Лике, оптаната из Мађарске као и месних аграрних интересената из Ђале – срез Нова Кањижа (Нови Кнежевац од 1935. године).

МАЛА ЂАЛА

У банатском селу Ђала, на територији новокањишког среза након завршетка Првог светског рата и почетка аграрне реформе и колонизације, један део мештана овог села преселио се у Бачку, на територију општине Хоргош. Они су то постали месни аграрни интересенти, а временом ће изградити и своју колонију која ће име понети управо по насељу из кога су дошли – „Мала Ђала“. Како у својој књизи „Шест векова Ђале“ бележи аутор и локални хроничар историје Ђале Александар Цвејић, око стотину породица прешло је из Баната у Бачку током 20-их година прошлог века. Вредно сведочанство о настанку ове колоније налазимо у листу „Време“ који је излазио у између два светска рата у Београду.

Чланак о колонији „Мала Ђала“ код Хоргоша у дневном листу „Време“, 27. марта 1937. године

Мала Ђала, марта. —

Од Суботице дуж мађарске границе, преко Хоргоша и Мале Ђале до Тисе најгушћа су наша насеља. Као у пренасељеним рударским центрима на западу Европе, овде живи по 350 људи на квадратном километру. У атару Хоргоша, где је од пре неколико година никло ново велико насеље Мала Ђала, сместило се на простору од 17.000 катастарских јутара око 10.000 људи. Оволики свет може да се овде исхрани захваљујући једино врло рационалном и интензивном газдовању.

Добар део старе Ђале морао је да се расели. Ђалски Рит остао је под Мађарском, приликом разграничења, и због губитка ових 4.300 јутара земље Ђалани су морали куда који. Ипак, 100 ових исељених породица остало је на Песку на окупу.
— Добили смо лепо: не треба грешити душе. Човек са женом добио је 5 јутара, а још је и на свако дете додељивано по једно јутро и три фртаља…

Грунтовница се проводи…

Чича Вељко лепо говори:
— Тамо, у Ђали, продали смо све што смо имали. Овде смо дошли на голу земљу спахијску. И Црногорци су стигли некако у исто време када и ми. Ту је њихова колонија, одмах поред наше. Добри су људи, они који раде, баш као и наши, а ленштине њихове ништа ми нису драже од ових наших, банатских … Седе поваздан, и једни и други, у бирцузу, и све им је нешто криво. Терају децу да место њих раде, а за свако зло вичу једино на друге …

Много се у Ђали говори последњих дана о „грунтовници“.
— Сада ће земља посве прећи на нас. Добовали су баш неки дан. За једне добро, а за друге права пропаст. Има их много ко ји се задужише преко главе: све ће сада, што им је дато отићи у туђе руке… Имало је ту вино код многих своје прсте…

Мала Ђала настала је преко ноћи. Данас је непрегледна. Из Ђале у Банату прешло је одједном на Песак око 100 породица. Ниједна од њих није се покајала.

Јадикују само они који пију, и то онда када се истрезне, каже нам чича Вељко Клаић, један од најугледнијих досељеника. Они који су били поштени и вредни могли су да се извуку и из најоскуднијих прошлих година.

Они који су успели, а ти су у великој већини, са много одушевљења говоре о „грунтовници“. У земљи обећаној земља је дефинитивно њихова.

На окупу су овде наши оптанти из Сирига и Деске у Мађарској, колонисти из Ђале заједно са насељеницима из Црне Горе: све нови паприкари, сејачи репе и ражи и, већ увелико, виноградари. Они су ушли у нов живот у сенци једног великашког дворца, који је сав у позном бароку. Имали су ови великаши преко 10.000 јутара шуме, оранице и винограда. Највећи део овог велепоседа, тамо преко границе, није начео зуб времена, или боље зуб аграрне реформе.
А. М.

Чича Вељко Клајић, колониста из Ђале – Банат. Фотографија преузета из листа „Време“ 1937. године.

У колонији Мала Ђала код Хоргоша на велепоседу браће Карас, током 1934. године живело је 94 породице , те је колонија имала школу са одељењем од 50 ученика, а све друге јавне установе које је колонија користила налазиле су се у Хоргошу. Колонија је имала један бунар и  улице, а по потреби су долазили свештеник и лекар. Према једном прегледу из 1939. године на колонији Мала Ђала живело је 90 колонистичких породица, једна породица добровољца  и пет оптантских породица са укупно 365 становника. Поред насељеничке групе групе Банаћана на колонији Мала Ђала населило се и десет оптаната из околине Будимпеште, који су 1926. године тражили од власти да формирају своју посебну аграрну заједницу јер се не слажу са радом Прве аграрне заједнице коју чине оптанти из Мађарске, те је на тај начин сликовито описан и сукоб унутар оптантске завичајне групе.

ОПТАНТИ И ДИНАРСКИ ДОБРОВОЉЦИ И КОЛОНИСТИ У ХОРГОШУ

Оптантска заједница у Хоргошу је такође била веома бројна. Они су углавном долазили из села у околини Сегедина –  Деска, Сириг, Нови Сентиван и имали су веома важну улогу у колонизацији Хоргоша. Ови људи вични пољопривреди и сличног културног миљеа као и становници мађарске националности, брзо су се уклопили у нови живот у Хоргошу. Према подацима из књиге „Деска. Историја и етнографија“ преко педесет породица је шансу за свој нови живот потражило управо у Хоргошу.

Колонизација динарских добровољаца и колониста у Хоргошу имала је за новоформирану државу Краљевину СХС пре свега безбедносну црту. Тадашња Влада Краљевине СХС сматрала је да на граничном подручју треба држати одређени број српских ратних ветерана и њихових породица, који би будно мотрили на границу и све шта се дешава на њој и око ње, из разлога што су тада владали затегнути односи између две државе – Краљевине СХС и Мађарске због питања ревизије граница. Према податку које је објавило „Удружење добровољца 1912-1918 и њихових потомака и поштовалаца“ у Хоргошу је између два светска рата насељено 58 добровољачких породица од чега је било 54 из динарских крајева – 23 из Херцеговине, по 11  из Босанске Крајине и Црне Горе, те из Кордруна, Лике и Далмације. Једна од породица која се населила 1924. година у Хоргошу јесте породица деда Светозара „Цвете“ Вукмировића из села Врбник код Книна. Овај времешни старац, здравог и веселог духа и доброг памћења испричао нам је нешто о својо породици, колонизацији и животу у Хоргошу између два рата.

-Зовем се Светозар „Цвета“ Вукмировић, рођен сам 1923. године у селу Врбник код Книна, Далмација. Мој деда Стеван Вукмировић, имао је сина Милана, који је био учитељ и добровољац у српској војсци током Првог светског рата, те је погинуо на Солунском фронту. Мој деда је имао још синове Тодора, који је био жандарм у Аустроугарској, Николу који је био железничар, као и мог оца Ђуру. а поред тога имао је и три ћерке. За заслуге свог сина Милана, деда Стеван је добио земљу у Хоргошу, на северу Бачке, где смо прешли да живимо 1924. године. Парцела се састојала од 12. јутара земље, које смо обрађивали. Поред моје породице било је насељено и доста породица из Далмације и Црне Горе, као и Срба из Мађарске – околине Будимпеште, села Ловра и Помаз које смо звали „Пештанци“ као и Срби из околине Сегедина, села Деска, Сириг и Сент Иван, као и Срби из Баната, претежно из Ђале и Крстура. У Хоргошу су постојале две колоније – Мала Ђала, на којој је израђено преко 100 кућа,  и Васиљевићево, које је добило име по инжењеру Васиљевићу. Било је доста Црногораца и Херцеговаца, као што су породице Унковић, Булајић, Кнежевић.

Изглед споменика краљу Александру Карађорђевићу у Хоргошу. Чланак у листу „Време“ 11. децембар 1934. године

ДРУШТВЕНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ У ХОРГОШУ

Када се говори о друштвеном и културном животу српске и југословенске заједнице у Хоргошу између два светска рата важно је напоменути неколико чињеница. У градићу  на северу Бачке, биле су развијене националне српске и југословенске организације од који треба издвојити Соколско друштво у Хоргошу.  Организовано је више соколских слетова између два светска рата у Хоргошу од којих треба идвојити онај одржан 1935. године у коме су учествовале соколске чете из сенћанског и суботичког среза. Такође, у међуратном периоду као потврда верности династији и државној идеји, изграђена су и два споменика – краљу Петру и краљу Александру. Нажалост, оба су уништена у априлу 1941. године приликом уласка мађарске војске у место.

Деда Цвета се добро сећа и основне школе, сокола, православне цркве, те односа између породица различитог завичајног краја  и њихових међусобних веза, те изградње споменика краљу Петру и краљу Александру Карађорђевићу у Хоргошу.

-Основну школу сам завршио у Хоргошу, где сам током 30-их година био и члан Соколског покрета, и где сам учествовао у соколским вежбама и активностима. Моја породица је била у кумовским везама са породицом Стеванов, тачније Радом Стевановим и његовом женом Зорком, која је била родом из Санада. а њиховом детету са десет година старости био сам кум на крштењу. Пре изградње православне цркве у Хоргошу, школска зграда се користила за потребе венчавања и крштења. Када је црква изграђена мој деда Стеван је био дао добровољни прилог за Јеванђеље  вредности пола тоне жита што је онда износило 500 ондашњих динара, где су на првој страни наведена имена наше породице. Први свештеник у Хоргошу звао се Ненад Барачки. Сећам се и догађаја као што су подизање споменика краљу Петру и краљу Александру, када је били присутно много народа. Мој отац Ђура служио је код грофа Караса као ишпан односно распоређивач посла на његовом имању на Буџаку, где је овај имао око 1100 јутара земље.

Ненад Барачки, свештеник у Хоргошу између два светска рата. Приватна архива Радована Њежића.

Посебно важно место у изградњи идентитета нових становника Хоргоша, јесте представљала црква. Хоргошани су имали ту срећу да им између два светска рата свештеник буде управо помињану чувени прота Ненад Барачки, родом из Бођана код Бача, угледни национални радник и свештеник који је пре Првог светског рата био на служби у Сиригу код Сегедина, који се такође се бавио црквеном музиком и појањем, те оставио вредне радове иза себе. Оно зашто је он значајан за Хоргош јесте то да је захваљујући његовој иницијативи подигнут православни храм Преображења Господњег 1935. године у Хоргошу. Од тога дана па до данас он окупља хоргошке православце. Оно што је исто значајно и вредно споменути јесте да је један од већих приложника за изградњу ове цркве био и инжењер Светозар Станковић из Обилићева (данас Нови Кнежевац), министар пољопривреде у Влади Милана Стојадиновића и један од великих поборника аграрне реформе и колонизације између два рата. Према једном чланку Политике од 10. августа 1936. године наводи се да у Хоргошу има 1400 православаца који су махом оптанти из Мађарске, колонисти из Ђале – Баната и добровољци и колонисти из динарских крајева.

Српска православна црква Преображења Господњег у Хоргошу изграђена 1935. године. Приватна архива Радована Њежића.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Године Другог светског рата представљају мрачан период у историји овог малог градића на северу наше земље. Дугогодишња пропаганда из Хортијеве Мађарске према Краљевини Југославији у циљу ревизије граница, оставила је тешке последице у Хоргошу. О томе сведочи чињеница да је приликом уласка мађарске војске у ово место априла 1941. године стрељано мноштво људи – добровољаца, оптаната, колониста из Баната, Јевреја. Споменик на кружном току у Хоргошу немо сведочи имена и презимена убијених. Деда Цвета Вукмировић, је као младић имао ту срећу да он и његова породица избегну одмазду у априлском рату 1941. године, али је зато имао невероватну судбину током Другог светског рата. Наиме са још једним младићем из Хоргоша био је мобилисан у Хортијеве јединице 1944. године да би се тек 1946. године након низа перипетија вратио кући.

Споменик убијеним и страдалим у априлском рату 1941. године. Фотографију снимио Радован Њежић априла 2022. године.

На самом крају рата, злогласна ОЗНА је извршила одмазду над делом мађарског становништва у Хоргошу. Стрељања без суда, као и локације тајних гробница, делом је обавила Комисија за тајне гробнице убијених након 12. септембра 1944. године, а међу којима се налази 72 лица мађарске националности из Хоргоша.

СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КОЛОНИЗАЦИЈУ

Сведоци оптатнтског трајања у Хоргошу јесу куће које се и данас могу видети на главној улици. Једна од таквих кућа јесте у власништву Јелене Јабланов Максимовић, која је управо потомак оптаната.  Јелена је професор немачког језика, данас живи и ради на Малти, где води Српски културни образовни центар „Јелена Анжујска“, а у Хоргош често свраћа.

– Моји прадеда и прабаба су се звали Гавра Јабланов из  Сирга и Кристина Рус из Деске који су дошли у Хоргош 1924. године. Богољуб Рус брат моје прабабе Кристине живео је такође у Хоргошу, у кући у којој се ми данас налазимо. Како његов син Сава и снаја Вида нису имале деце, мој отац им је био као син, који је као дете обожавао да долази код свог стрица и стрине. Многе лепе успомене ме везују за ову кућу, пошто сам и ја сама, након женидбе мога оца,  један део свог детињства провела у Хоргошу. Када је моја баба стрина Вида остарила, њена браћа су одлучила да продају кућу. Тешки моменти услед продаје куће дешавале су се у нашој породици због тога, а ја сам тада обећала својим родитељима да ће кућа поново бити наша.  Након пуних 20 година ја сам успела да кућу повратим, односно откупим 2008. године. Кућу сам почела одмах да обнављам, те сам хтела да задржим што више њене аутентичности, а опет да јој дам и свој лични печат. Када сам почела да живим са мужем на Малти, и након добијања ћерки близнакиња схватила сам да желим да моја деца проводе летње одморе управо у Хоргошу, и осете ту љубав која сам и ја осећала у свом детињству. Моја идеја је да у овој кући направим Културни центар, који ће бити један од носиоца друштвено-културног живота у Хоргошу. По мом мишљењу, веома је важно да својој деци  причамо о прецима и да знају ко су, шта су и одакле су, јер им на тај начин помажемо да изграђују свој идентитет и да граде своје самопоуздање.

Кућа Богољуба Руса, оптанта из Деске саграђена 1926. године у Хоргошу. Кућа је данас у власништву његове потомкиње Јелене Јабланов Максимовић која је кућу обновила.

Сећање Хоргошана на колонизацију полако бледи. Све је мање живих сведока, а још мање оних који о томе нешто више знају те спремних да причају о томе. Поред Јелене Јабланов Максимовић, и деда Светозару „Цвети“ Вукмировићу  дугујемо велику  захвалност за информације које нам је пружио. Нажалост, писаних научних радова на ову тему нема, као ни књига, те овај текст има за циљ да покрене научну и публицистичку јавност да расветли све чињенице и околности за овај период прошлости у Хоргошу.

Пројекат “Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота” суфинансиран је из буџета Министарства  информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота