Možemo pretpostaviti da je pre oko 300 hiljada  godina, krčanje creva probudilo Homo sapiensa. Njegov osnovni zadatak tog dana je bio da pronađe hranu. Prilikom izlaska iz svoje pećine, u obližnjem žbunu ugledao je medveda. Suočen sa realnom opasnošću – osetio je strah. Njegov organizam postaje pobuđen, počinje pojačano da se luči adrenalin, srce brže lupa, mišići se aktiviraju, pluća se proširuju, a to znači da se njegov organizam priprema na “beg” ili “borbu”.

U decembru 2022. godine, jednog srednjoškolca probudio je alarm. Danas ima prvo razgovor sa psihologom oko izbora fakulteta, a posle škole treba da se vidi sa onom slatkom devojkom, koju je jedva nagovorio na sastanak. Odgegao se do kupatila da obavi osnovne jutarnje rituale, a potom je, još krmeljivih očiju, polu lenjo žvakao svoj doručak. Na pola doručka, pogledao je na sat, ustao od stola, obukao jaknu, pokupio školski ranac i krenuo. Otvaranjem ulaznih vrata od kuće, osetio je svež, prohladan vazduh. Načinio je prvi korak izlaska iz kuće, međutim osetio je da mu je srce počelo da bubnja, počeo je i pliće da diše, malo su i noge otkazale, dlanovi su počeli da se znoje. Njegov organizam se priprema za “beg” ili “borbu”.

Strah je jedna od primarnih emocija, pored besa, radosti, tuge, iznenađenja i gađenja. Ove emocije nam pomažu da opstanemo, da ostanemo živi u životu. Da  se pećinski čovek nije uplašio kada je ugledao medveda i pobegao, nego krenuo ka njemu da ga pomazi, verovatno bi bio mrtav.

U ovoj priči, naš Homo sapiens se suočio sa realnim strahom, dok se naš srednjoškolac suočio sa irealnim strahom.

Kad je strah irealan, ali ipak prisutan

Irealni strah naziva se anksioznost. Za anksioznost možemo reći i da je hronično stanje strepnje.  Osnovna funkcija straha je da nas štiti, a kada on umesto da nas štiti počinje da nas ograničava, ne dozvoljava nam da ostvarujemo svoje ciljeve, smanjuje mogućnost funkcionisanje u životu. U situacijama kada strah postane preteran i umesto da nas održava u životu on počinje da postaje problem – to je stanje anksioznosti.

Sama situacija koja izaziva anksioznost je u realnosti bezbedna, ne postoji opasnost, ali se dešavaju emocionalne i psihofiziološke reakcije. Osoba oseća na fizičkom nivou reakciju organizma, ali objekat ili realni izvor opasnosti ne postoji. Bujica misli prolazi kroz glavu, emocije počinju da budu preplavljujuće. Zbog reakcije tela, koju ne možemo da objasnimo, nivo straha se još povećava.

foto: unsplash.com

Da stvar postane još komplikovanija, anksioznost jeste i kada postoji mogućnost od opasnosti, ali tu opasnost mi precenjujemo i samim tim nivo straha postaje veći nego što prevazilaženje situacije zahteva. Kao kada osetimo jak strah, pred odgovarnja kod profesora koji ima visoke kriterijume. Uvek postoji mogućnost da će nam se desiti nesreća u saobraćaju, ali kada statistički gledamo šanse za to su vrlo male.

Osećanje straha pojačano na 10000 

Svi mi u situacijama kada nam je stalo ili je situacija previše nepredvidiva osetimo nelagodu. Razlika je u tome što anksiozne osobe u izvesnim situacijama mogu tu nelagodu da osete pojačanu na 10000 i taj efekat traje, čak i kada situacija prođe.

Jedna studentkinja, uz čiju dozvolu delimo ispovest, sebe opisuje kao osobu od navike – samo zbog anksioznosti. Ona joj otežava da uživa u žurkama na fakultetu, pravi neprilike prilikom postavljanje pitanja profesorima. Sa druge strane, situacije u kojima dobro funkcioniše jesu one koje su dobro poznate i predvidive.

–Anksioznost je nešto što očekujem, u nepredvidivim momentima. Anksioznost je kao kada u šerpu sipaš vodu, koja počinje da ključa u zavisnosti od vatre. Ti si taj koji kontrolišeš vatru. Ako ti je do nečeg stalo voda će da ključa. Ako je situacija nepredvidiva, voda će da ključa, zaključila je ona.

foto: unsplash.com

Suočavanje sa “čudovištem ispod kreveta”

Anksioznost je je kao sva ona čudovišta ispod kreveta, kojih smo se plašili kada smo bili mali. Sa njom se treba suočiti, jer ako je ignorišemo ona vremenom postaje jača. Iako će uzimanje alkohola, lekova ili pak psihoaktivnih supstanci trenutno ublažiti njen efekat – neće je sasvim razrešiti.

Anksioznost je nešto što je rešivo. Kao što se za temperaturu i upalu grla odlazimo kod lekara, tako ako primetimo simptome anksioznosti treba se obratiti stručnom licu.

Simptomi mogu biti na fizičkom nivou, kao što su lupanje srca, znojenje, drhtanje ruku, rad mišića kao što je kada cupkamo nogom. Mogu se javiti i problemi sa koncentracijom i problemi sa snom. Simptomi na mentalnom nivou se mogu izraziti kroz preterano razmišljanje i brigu. To su situacije kada počnemo da razmišljamo “šta ako”, na primer: ako u utorak imamo kontrolni i šta ako ne stignem da naučim, pa šta ako dobijem neka pitanja iz delova gradiva koje nisam uspeo da pređem, šta ako ne dobijem dobru ocenu, šta ako mi to pokvari prosek na kraju godine. A tako nešto je sve za mene nedopustivo.

Uz pomoć psihoterapeuta moguće je pronaći okidače tzv. trigere,  koje situacije, koje misli, koje emocije pokreću anksioznost i koje aktivnosti treba preuzeti kako ovaj bauk ne bi kontrolisao vaš život.

Projekat “Digitalna psihoterapija” sufinansiran je iz budžeta Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove sufinansijera.

Oznake: digitalna psihoterapija