Cetvrtak, 13. June 2024.
Projekti

„Има сеоба. Смрти нема!“ – Срби у Батањи сто година после оптације

31.12.2023.
Centar za informisanje Novi Kneževac

Пише: Радован Њежић

Батања је једно од места у данашњој Мађарској, на крајњем југоистоку ове земље, близу данашње мађарско-румунске границе, које представља симбол живота Срба на простору Поморишја. Континуитет присуства Срба у овом месту је вишевекован, од почетка 18. века до данашњих дана. Оно што ово место издваја јесте то да овде и данас живи око тристотине Срба, а  управо је овде  обележена и стогодишњица од почетка процеса оптације, односно доласка Срба из Мађарске у Краљевину СХС/Југославију. У организацији Српске меснe самоуправе у Батањи, подржане институцијама из Мађарске и Србије, низом културно-уметничких активности обележена је стогодишњица доласка оптаната у матицу.

-Ми смо настојали да дамо један свеобухватни програм, који није само локални, него је од централног значаја за Србе у Мађарској, и зато су организатори поред Српске месне самоуправе у Батањи и Самоуправа Срба у Мађарској са њеним установама, истакао је др Пера Ластић, директор Српског института из Будимпеште.

др Пера Ластић, директор Српског института из Будимпеште и један од организатора обележавања стогодишњице од почетка оптације.

ШКОЛА И ЦРКВА У БАТАЊИ

У оквиру обележавања стогодишњице почетка оптације одржано је више пригодних свечаности. Најпре је у српској школи одржан културни програм и свечана академија. Најмлађи Батањци су отпевали неколико пригодних српских традиционалних и црквених песама. Треба истаћи да српска школа у Батањи  има своје почетке још крајем 18. века, а да је данашања зграда школе подигнута 1896. године. Никола Ђенеш Егбауер наставник историје је одржао кратко предавање где је истакао како је изгледао сам ток оптације у Мађарској, са посебним освртом на Батању, као и на судбину своје породице.

-Мој деда са мамине стране, звао се Божидар Милош, и он је нама говорио да има брата у Новом Саду и кад сам ја био дете од десет година онда сам га упознао. Мислим да су његови родитељи били на тим возовима који су отишли одавде, из Батање, марта 1923. године, рекао је у разговору Никола Ђенеш Егбауер.

Ђаци српске школе у Батањи, у којој се и дан данас чује српски језик.

После програма у школи одржан  је помен свим Батањцима који су били оптанти, у цркви Рођења Пресвете Богородице, који је служио владика будимски Лукијан уз саслужење батањског пароха свештеника Илије Галића и свештенства будимске епархије.  У велелепној цркви, која је изграђена крајем 18. века, су том приликом били  и мештани Батање, ђаци српске школе, као и гости из Србије и региона. Владика Лукијан је том приликом поздравио све присутне и изразио захвалност свима за поновно окупљање око цркве и у цркви, као главном стожеру очувања српског националног идентитета.

Владика Лукијан са свештенством Будимске епархије служио је помен оптантима у цркви Рођења Пресвете Богородице у Батањи.

ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА

Железничка станица у Батањи са које су пошли први оптанти марта 1923. године у матицу Краљевину СХС.

Посебну симболику тог дана имао је одлазак на железничку станицу у Батањи, јер су управо са тог места марта 1923. године пут матице пошли многи Батањци. Да се тај догађај не заборави, побринуле су се српске институције из Мађарске које су откриле таблу са фотографијом, која сведочи о овом догађају. Сегедински парох протонамесник Далибор Миленковић је том приликом осветио ову спомен плочу, да би после тога представници институција из Мађарске и Србије положили венце. Међу њима је био и генерални секретар Матице српске др Милан Мицић који је том приликом истакао следеће:

То је несвакидашња  спомен плоча која је урађена са фотографијом  исељеника тог 4. марта јер то је у ствари спомен плоча документ, кад видите шину којом возови више неће пролазити, кад видите људе који су отишли значи ова батањска железничка станица и ликови људи који су на тој спомен плочи јесу прошлост. Ја сам имао емотиван утисак и као историчар и као књижевник, видите ликове људи и видите како изгледа сеоба. Нема пуно фотографија колективних сеоба као што је ова фотографиа из Батање, то је посебна врста драматике. Ви видите драматику сеобе, видите људе који одлазе, људе који остављају куће, људе који су истовремено узнемирени и који су узбуђени, који су пуни наде, пуни радости, пуни туге, а пре свега пуни страха, пуни узнемирености куда иду, људи који су пуни очекивања. Видите ту групу људи која се ту приликом сеобе љуља, креће, спрема се негде на пут и то је само почетак онога што су батањски оптанти прошли,  те одисеје коју су прошли досељавајући се на југ Македоније, враћајући се на север на просторе Војводине, лутајући по седам, осам, десет година без дома, без земљишта, без крова над главом трошећи се материјално, трошећи се духовно, трошећи животну енергију, доживљавајући породичне трагедије, да би истовремено својим презименима додавали  –ић и на тај начин потврђујући пред собом мисао да тај њихов чин има смисао, да тај њихов чин сеобе има смисао за њихове потомке, и одржавајући своју, без обзира на огорченост јер су очекивања била велика, а исто таква је била и количина њиховог разочарања приликом сеобе, они су ту сачували своје биће и сачували су оно осећање због којег су се селили да очувају српски идентитет, српску културу, веру, језик и сећање и да добију земљу као крајњи извор егзистенције за себе и своје породице.

Спомен плоча посвећена стогодишњици од почетка оптације, откривена 15. децембра 2023. године на железничкој станици у Батањи.

СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ У БАТАЊИ И ДОДЕЛА ПРИЗНАЊА

У Градској кући у Батањи је истог дана, уз присуство градоначелника Чабе Бороша, Иване Кунц првог саветника Амбасаде Србије у Будимпешти, генералног секретара Матице српске др Милана Мицића из Новог Сада, др Пере Ластића директора Српског института из Будимпеште, Вера Пејић Сутор председнице Српске месне самоуправе у Батањи и Милинка Арсенова председника удружења „Чувари баштине“ из Кикинде, одржана и свечана академија Српске месне самоуправе у Батањи и Самоуправе Срба у Мађарској, где су додељена признања институцијама и истакнутим појединцима који су се истакли у раду за очување српског културно-националног идентитета у Батањи.

Учесници свечане академије у Градској кући, где су додељена признања институцијама и истакнутим појединцима који су се истакли у раду за очување српског културно-националног идентитета у Батањи.

-Наша мисија је основна – очување културно-историјске и верске баштине, а најосновнији у тој нашој мисији су људи, јер без људи нема ни овог  другога. Зашто смо изабрали за своју мисију Батању? Разлог лежи у томе што су моји преци исто из ових крајева, али су дошли у Банат, око Кикинде,  скоро пре 300 година. Ја сам зато пожелео да вратимо дуг нашим прецима који су одавде пошли ка Банату, ближе Тиси,  и тако сам изабрао Батању. Најбоље је сачувати ту културну баштину преко деце односно ђака, јер они су наша будућност. Ја сам тако изабрао  са мојим пријатељима, јер нисам  једини у овој мисији, има нас пуно, да сваке године за празник  Малу Госпојину, која је храмовна слава, доносимо за ђаке прваке из Батање мали скроман поклон у виду школског прибора. И све ће то имати смисла до тренутка док се у школи поред  цркве чује српски језик, српска песма, српске рецитације и док се ту чује дечија граја. Такође, поред у цркви док буде литургија до тада ће имати смисао сви ови наши послови да очувамо традицију и то мало Срба што је остало у Батањи. Хвала и видимо се за Светог Саву да поклонимо мало слаткиша нашој деци када буду рецитовали светосавске песмице, истакао је том приликом Милинко Арсенов из Кикинде, један од говорника и добитника признања.

Милинко Арсенов, председник удружења „Чувари баштине“ из Кикинде, дугогодишњи добротвор српске заједнице у Батањи.

Др Милан Мицић је у свом обраћању одржао један говор кога у целости преносимо:

-Поштовани Батањци, задовољство ми је да вас поздравим и као генерални секретар Матице српске и као човек историчар који се бави темом колонизације и оптације, али пре свега као суграђанин оних предака, ваших предака, који су из Батање марта 1923. године отишли на југ, јер сам заједно са Батањцима живео у селу Војвода Степи,  а они су се окупљали у крају који се зове Батањски крај и окупљали се око бунара који се зове Батањски бунар.  Пре двадесет година своју прву књигу о српским оптантима из Мађарске конкретно батањским оптантима назвао сам одисејом и сеоба батањских Срба и њихова оптација јесте парадигма за укупну оптацију српског народа из Мађарске. Количина наде коју су они понели са собом на том путу мешала се са количином горчине и они су у новој југословенској држави која је била неорганизована доспели чак далеко на југ. Они који су их иселили претпоставили су да иду трагом својих предака у Македонију, у један непознат простор из којег су се, после заиста тешког мукотрпног мучног искуства, враћали назад на север , на простор Војводине, на своје природно културно и привредно окружење.  Највише су се зауставили јужно одавде, тамо у дубини Баната, у колонијама где су се измешали са досељеним динарским становништвом, српским ратним ветеранима и солунским добровољцима, градећи нова насеља односно насеља која никада пре тога нису постојала. У тој сеоби губили су своју животну енергију, губили су своја материјална добра и мењали свој идентитет својим презименима додавали су оно –ић.  То је била пред њима самима потврда смисла њиховог чина сеобе, а истовремено потврда пред сумњичавом околином да су они заиста они, да су то Срби који су дошли да живе међу својим народом. И тамо где су се нашли у новим насељима и колонијама заједно са досељеним Динарцима, они су учинили једну увек запамћену и трајно запамћену и племениту ствар, па да су само због тога дошли тамо где су дошли довољно би било. Они су своје суседе који су дошли из Лике, Босне, Црне Горе и Херцеговине учили како се живи у равници, како се живи у Банату, како се живи у Панонији, како се ради, како се граде куће, како се одржавају куће, учили су их кувању, зимници, односно они су представљали једну врсту културолошког моста између равнице и оних који су дошли из динарских крајева. И данас после сто година, када се огледамо сви заједно у огледалу историје, можемо видети њих и можемо видети њихове трагове у тим местима, можемо видети и њихове трагове у Батањи. Њихова сеоба пре сто година био је један од кључних историјских догађаја, појава у историји српског народа у Мађарској која је утицала трајно на српску заједницу у Мађарској. Они су одлазећи понели са собом своју животну енергију, своје биолошко ткиво, своје младе године и своју потребу да на другом месту нађу своју кућу. Стогодишњица оптације јесте прилика не само да се ви, Срби који сте остали овде на овим просторима,  подсетите на њих на оне које су отишли, већ је то прилика и да се Срби у Србији  упознају са њима јер су они, то знам сигурно, а морам то и са горчином рећи, сасвим непознати Србима у Србији,  јер у њиховој сеоби, њиховом покрету, одсликава се сва историјска судбина српског народа који јесте народ покрета, народ сеоба, народ миграција и народ лутања. Тако су и лутања оптаната из Мађарске и батањских Срба део те велике луталачке историје.   И данас и вечерас када гледамо у њих, ми у ствари гледамо у себе и гледамо све оне најдубље слојеве који постоје у нама, у наше најдубље биће, осећајући суштински да тај покрет који су они направили пре сто година јесте и наш покрет. Они су кренули тамо где су кренули и стигли су тамо где су стигли, а на нама је да и ми кренемо негде и да стигнемо тамо где треба.

Др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске и аутор књига „Одисеја батањских Срба“ и „Срби оптанти из Мађарске у Краљевини Југославији (1921-1941)“.

ПРОГРАМ У ДОМУ КУЛТУРЕ У БАТАЊИ

На самом крају целодневног програма у Батањи тог дана је одржана и промоција књиге Милана Мицића, „Срби оптанти из Мађарске у Краљевини Југославији (1921-1941)“, а присутни су имали прилике да виде и изложбу  „Оптација у Сенти и Новом Кнежевцу“, која је раније била приказана у Новом Саду и Суботици. Литерарни програм Српског позоришта у Мађарској који је садржао читање  неколико књижевних текстова, међу којима је посебно истакнут текст Милошa Црњанског са својим завршетком друге књиге „Сеоба“.

Присутна публика у Дому културе у Батањи.

Такође приказан је и инсерт из представе „Судбине у магли“  драмске секције образовног центра “Никола Тесла” из Будимпшете, као и пројекција краткометражног документарног филма “Сусрети и сећање”.

Пројекат “Oптанти – 100 година касније” суфинансиран је из буџета Министарства  информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake:

Scroll