Subota, 24. February 2024.
Projekti

Интервју са др Гојком Маловићем аутором књиге „Сеоба у матицу: Оптирање Срба у Мађарској 1921-1931.“

24.12.2023.
Centar za informisanje Novi Kneževac

Пише: Радован Њежић

Питање оптације дуго времена у научним круговима није било изучавано. Свега неколико историчара је у својим делима помињало оптанте, и то увек као део шире теме, никада као посебну целину,  као што је рецимо професор др Никола Гаћеша, у својим радовима о аграрној реформи и колонизацији. Тек последњих двадесетак година српски историчари су се латили пера и почели озбиљно да пишу на тему процеса оптације и оптаната. Приликом обележавања стогодишњице оптације у марту ове године у Светосавском дому – читаоници у Обилићеву – Новом Кнежевцу један од учесника програма је био и др Гојко Маловић, српски историчар и архивски саветник из Београда.  Он је тада  представио јавности како је изгледао његов рад на истраживању процеса оптације и питање оптаната.  Том приликом пристао је да урадимо и један интервју са њим на ту тему која вам преносимо у целини у наставку текста.

*С обзиром да сте Ви један од ретких аутора који се бавио питањем оптаната, свега пар књига и историографији и неколико књига у популарној литератури и књижевности написаних на тему оптаната и процеса опатације, како сте дошли на идеју да се бавите овом темом и колико је лако или тешко било написати један овакав обиман рад који је уједно и Ваша докторска дисертација?

-Ја сам  историчар и архивски саветник који је радио око тридесет седам година у Архиву Југославије. Тамо сам сређивао архивску грађу и наишао сам на грађу Посланство Краљевине Југославије у Будимпешти – генерални конзулат у Будимпешти, конзулат у Печују и нашао сам се са још неком грађом о српским оптантима у Мађарској. То је иначе била нова тема и за мене, и тако сам издвајао те целине  горе – доле, и онда сам видео да је то непозната тема коју треба обрадити. Понудио сам неким људима да то обрађују, који су и породично везани за оптанте као што је на пример Јован Пејин, али он се тога није прихватио. Онда сам се ја одлучио да то обрадим као засебну тему.  Али да бих је обрадио нисам се само ослањао на архивске фондове који се налазе у Архиву Југославије, Архиву Војводине, Архиву у Зрењанину, Сомборском архиву, већ сам ишао и у архиве у Мађарску. Тако сам био и у Архиву Српске Православне цркве у Сент Андреји два месеца. Ишао сам исто тако и у Сегедински жупанијски архив, као и у Барањски архив који се налази у Печују. Наравно, ја не познајем мађарски језик, па сам морао да узимам локалне Србе да ми преводе неке документе, тако да знам о чему се ради и онда сам то исписивао односно правио белешке. Лако ми је било у Архиву у Сент Андреји у којем су углавном документа била писана на српском језику, али сам и тамо морао ангажовати локалне Србе да ми део докумената који је писан на мађарском језику преведу. На тај начин сам саставио једну добру грађу и онда сам могао да реконструишем тај историјски период отпације. 

Др Гојко Маловић рођен 1949. године у Селиштима, Соколовићи, општина Соколац, Република Српска, Босна и Херцеговина, српски историчар и архивски саветник. Докторирао је на Филозофском дакултету у Београду 2006. године са дисертациојом „Оптирање Срба у Мађарској 1920-1931”.

*Како је изгледао сам ток процеса оптације?

-Чланови мировног уговора из Тријанона са Мађарском од 4. јуна 1920. године који се односе на оптацију и оптанте, ступили су на снагу од 26. јула 1921. године. Тада је дат временски рок од шест месеци Србима у Мађарској да се определе да ли ће примити држављанство новонастале државе Краљевине СХС, а Мађарима у Краљевини да ли ће примити мађарско држављанство. Православних Срба је у Мађарској тада било око 20 000, од чега се 14 000 изјаснило и  пријавило за пресељење у матицу. У следећој 1922. годину имали су прилику да се пресељавају у место опције односно опредељења. Међутим то нису могли сви да испуне у задатом року, те је с тога рок за пресељење продужаван четири пута. Влада Мађарске и Краљевине СХС су се договориле први пут да рок продужетка буде у периоду 1923- 1926. године. Након тога по други пут су продужили рок за период 1926 – 1929. године. Трећег пута рок је продужен  у периоду од 1929. до 26. јула 1930. године. Последњи пут када је тражено продужење Владе Краљевине Југославије је инсистирала да то буде нови трогодишњи рок, док је пак Влада Мађарске дала наредбу да се сви оптанти имају иселити до 1. новембра 1930. године. Постојао је пак изузетак у извесним случајевима да Срби оптанти могу остати у Мађарској и до 1. априла 1931. године.

*Како је изгледао процес исељавања Срба из Мађарске у Краљевини СХС/Југославију и зашто су се они одлучивали на такав корак?

Од 20 000 Срба у Мађарској, њих 14 000 се иселило, али се поставља питање зашто су се они иселили? Оно Срба што је остало у Мађарској то је углавном остао богатији свет, што се односило на оне који су имали 20 и више јутара земље, што је била мера за „нормалног“ домаћина. Био је свега један Србин од око 200 јутара земље у свом власништву у Мађарској, и он се наравно није иселио. Сва сиротиња и сви они који су имали мало земље су се иселили, али се поставља питање зашто? Оптантски брачни пар је тада у Краљевини СХС/Југославији могао да добије 8 катастарских јутара земље, а за свако дете су добијали додатак од по пола јутра под детету. По тој логици свако ко  је имао више деце добијао је више земље, а те српске породице из Мађарске су тада имале више деце. Ретко је било породице која није имала у просеку шест чланова домаћинства. У новој држави је постојало Министарство за Аграрну реформу које им је додељивало земљу, и не само земљу, већ и куће и помоћне зграде  како би се што пре адаптирали на живот у новој средини. Постојеће српске земљорадничке задруге нису хтеле да примају те сиромашне оптанте у  своје редове, као беземљаше. Зато је  тадашња држава изашла у сусрет захтевима оптаната за оснивање нових Аграрних заједница, којих је у новим колонистичким селима било и по неколико, и које су често биле формиране по завичајној основи. Постојао је и Савез аграрних заједница у читавој држави, а средиште тог савеза за Банат налазило се у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, односно некадашњем Петровграду. Савез аграрних заједница за Бачку и Барању се налазио у Новом Саду, те су ова два центра имали у својим редовима мноштво оптанта. Они су помагали оптантима да под повољним условима добију све што је неопходно за изградњу кућа и помоћних објеакта – цреп, циглу, грађу, креч итд.

*Из којих све места у Мађарској су оптирали Срби?

-Прво су се иселили оптанти из Сегединског троугла и Поморишја – села Сент Иван, Сириг, Деска и Батања. Они су се углавном иселили до краја 1924. године, као и Срби из околине Будимпеште.  Како је нестало земље која би се могла додељивати оптантима након 1924. године, Срби из мађарског дела Барање тзв. Бајског троугла  морали су чекати до 1929. године, када су почели да се масовно исељавају. Насељавали су се у југословенски део Барање, као и у јужном Банату дуж границе са Румунијом, а највише у место Плавно код Бачке Паланке. Њих око 2000  је дошло у ритове, где је земља била изузенто лошег квалитета, те су  лошије прошли у процесу надељивања земље од оних који су се доселили до 1924. године. Они који су остали у Мађарској и након 1. новембра 1930. године су од стране мађарске жандармерије насилно одведени из својих кућа и протерани преко границе у Краљевину Југославију. Као одговор на ова дешавања и југословенска полиција је око 1500 Мађара на насилан начин такође извела из својих домова и пребацила преко границе у Мађарску. Новине локалног карактера, поготово оне у Мађарској писале су у овим догађајима, и они који проучавају ову тему могу се послужити штампом као вредним историјским извором. На тај начин питање оптације било је окончано.

Промоција књиге „Сеоба у матицу: Оптирање Срба у Мађарској 1921-1931.“ у Светосавском дому – читаоници у Обилићеву – Новом Кнежевцу.

*У која места у Краљевини СХС/Југославији су се насељавали оптанти и како је изгледао њихов однос са локалним становништвом?

-Срби из Мађарске су се исељавали групно – из једнога села у Мађарској у друго село претежно на територији данашње Војводине. Држалили су се оне јеврејске пословице: „Вините се у нове крајеве, али увек заједно.“ Сматрали су да се једино заједно у сарадњи са осталим може нешто постићи у животу, а не разбијањем на збир засебних индивидуа. Заједништво и колективна свест јако је било изражено код оптаната. Већ од 1930. године оптанти се опорављају економски и финансијски, да би до 1937. године када су укинуте Аграрне заједнице били већ угледни чланови друштва. У том периоду учествују у изградњи школа, цркава, Соколских домова и домова културе. Однос са локалним становништвом је био компликован и вишеслојан. Локална месна аграрна сиротиња је у оптантима гледала конкуренте за додељивање земље у процесу аграрне реформе. У језику тадашњег локалног становништа реч „оптант“ је имало погрдно значење и према њиховом тумачењу представљало је синоним за скитнице. Међутим са протоком времена ти односи су се нормализовали па су почели заједно да раде и сарађују. Такође менталитет војвођанских Срба и Срба оптаната био је скоро исти, те је процес прилагођавања био кратак. Била је само једна неуспешна акција 1923. године када је око 1000 оптаната из Батање исељено у Македонију, околину Штипа, тачније на Овче пољу у колонију под називом Нова Батања. Они који су дошли из једне здраве и модернизоване средине као што је Мађарска, где су појединци чак имали и електричну  енергију у својим помоћним објектима – шталама, дошли су у Македонију на простор који им није обезбеђивао чак ни нормалну пијаћу воду, а косиле су их и болештине, пре свега маларија, као и непријатељски однос локалног становништва. Због ових околности они су се вратили на север, на простор данашње Војводине, пре свега у Футог. Такође писали су жалбе и молбе тадашњем краљу Александру Карађорђевићу да им помогне,  што је делимично и учињено. Након тога насељавају се у колоније Вишњићево, Александров Гај, Војвода Степа, Ковин.

Публика на промоцији књиге „Сеоба у матицу: Оптирање Срба у Мађарској 1921-1931.“ у Светосавском дому – читаоници у Обилићеву – Новом Кнежевцу.

*Какав је значај оптантског питања након сто година од његовог покретања?

Оптантско питање је мало питање када се узму у обзир сви проблеми у којима се налазило тадашње друштво Краљевине СХС/Југославије. Ниједан општи пропис, нити законски акт који се тицао само оптаната и оптације није донет. Они су у процесу аграрне рефоме и колонизације између два светска рата са својим бројем од 14 000 насупрот око 250 000 других колониста, различитих категорија, нису играли велику улогу. Али се ипак мора одати признање тадашњој Влади Краљевине СХС/Југославије што није заборавила Србе који су остали изван граница новоформиране државе и што им је омогућила да буду део аграрне реформе и колонизације у процесу добијања земље, упркос свим тешкоћама. Постојала је наредба да свештеници буду једни од последњих који ће напустити места свог боравка у Мађарској, како би до краја процеса оптације могли да брину о својим парохијанима, те се и њима мора одати почаст као великом родољубима. Ови процеси су због тога рецимо погодили Будимску епархију СПЦ, која је остала без мноштва свештеника, те је 64 места у Мађарској које су имали у свом националном саставу Србе, у великој већини остало без свештенослужитеља односно пароха. Свега 24 места у Мађарској су након завршетка оптације имали у свом националном саставу Србе, те је у многоме оставило дуготрајне последица на српску заједницу у Мађарској. Према попису из 1931. године остало је свега око 7000 Срба у Мађарској. Срби су имали конфесионалне школе у Мађарској до 1948. године када је нова комунистичка мађарска влада забранила њихов рад и претворила их у државне школе. Ова одлука је имала далекосежне последице по српску заједницу у Мађарској, те је почетком 90-их година било преостало свега око 3500 Срба, што је изузетно мали број. Немајући пуно избора приликом склапања брачних односа, у великој мери су се спојили и ородили са Мађарима , па с тога данас имамо оне људе у Мађарској који се изјашњавају као Срби, али су им или мајка, или баба Мађарице, а има и доста случајева где су супруге Мађарице.  Према мом искуству у разговору по селима у данашњој Мађарској са супругама Срба које су Мађарице, оне имају изузетно великог разумевања и толеранције за своју децу приликом учења српског језика, те их охрабрују и поспешују. Разлог је веома прагматичан – сматрају да ће са знањем српског језика лакше успети комуникацији када се нађу  у пословној прилици или некој врсти трговине између Србије и Мађарске, односно Срба и Мађара. Приликом распада Југославије 90-их година много Срба је избегло у Мађарску са простора Хрватске и Босне и Херцеговине, те их данас има око 5000, што је за последицу имало бројчано повећање српске заједнице у Мађарској. Данас су Срби у Мађарској призната национална мањина и имају загарантованог представника у мађарском парламенту. Након 100 година од оптације може се рећи да су Срби у данашњој Мађарској успели да очувају своју културни и национални идентитет, и оно што је најбитније и даље су живе везе са својим рођацима који су пре 100 година дошли у матицу.

Пројекат “Oптанти – 100 година касније” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake:

Scroll