Nedelja, 21. April 2024.
Projekti

Jedan vek života dr Teodora Kovača

31.12.2022.
Centar za informisanje Novi Kneževac

DR TEODOR KOVAČ (1923- )

Kada se govori o znamenitim ljudima Novog Kneževca, jedno ime je posebno značajno istaći – ime dr Teodora Kovača. Ovaj čovek, koji čitav vek života ima iza sebe, ceo život je pomagao ljudima – bio je lekar internista – endokrinolog, univerzitetski profesor i predsednik Društva lekara Vojvodine, kao i autor brojnih tekstova i knjiga iz oblasti medicine. Ono po čemu je još značajan jeste da je on jedan od svega nekoliko novokneževačkih Jevreja koji su preživeli Drugi svetski rat. Prilikom obnove jevrejskog groblja u Novom Kneževcu tokom jeseni prošle godine, autor ovog teksta je imao priliku da ga upozna, i razmeni par rečenica sa njim na temu istorije novokneževačkih Jevreja.

Ubrzo nakon toga rodila se ideja u glavama naše redakcije da uradimo jedan intervju sa njim, kao možda jedinim živim čovekom koji bi nam mogao ispričati kako su to Novi Kneževac i ljudi u njemu izgledali  pre sto godina. On je vrlo rado pristao na ovaj razgovor, koji je obavljen u njegovom stanu u Novom Sadu tokom marta ove godine. Najzanimljivije delove ovog intervjua vam prenosimo u ovom tekstu.

*Kako je izgledao Novi Kneževac vašeg detinjstva s obzirom da ste rođeni 1923. godine?

-Novi Kneževac se toliko izmenio da sam ja pre deset godina nakon putovanja iz Mađarske svratio u svoje rodno mesto, i izgubio se, što je moju ženu tada navelo da me pita „Kakav sam ja to Novokneževčanin kada ne umem da se snađem u svom rodnom selu“. Nijedna kuća nije više ona koja je bila u moje vreme. U moje vreme u čitavom Kneževcu nije bilo nijedne stambene zgrade, sem plemićkih dvorova.  Selo je bilo sređeno zato što je ministar poljoprivrede u vreme Austrougarske bio baron Bela Talijan iz Novog Kneževca, i ono je još tada imalo kej na Tisi, pre Sente. Imali smo i električnu centralu, ali struju iz nje svega par sati dnevno. Nije bilo radija, tek se nakon rata pojavio. Bila je postojala fabrika svile.

*Kako su izgledali Vaši školski dani u Novom Kneževcu?

Sećam se da mi je učitelj bio Zvonko Mahulja, sa ostrva Krka sa Jadranskog mora. Bio je dobar učitelj, i naučio sam od njega da čitam i pišem. On je prešao na teritoriju južne Mađarske 1919. godine kao učitelj, i upoznao učiteljicu Julku sa kojom se oženio, i došao da radi u Novi Kneževac. Uciteljica mi je bila i Emilija zvana Milčika, koja mi je ostala u najlepšem sećanju. Kada sam kasnije radio kao lekar, jednom su me pozvali hitno da se javim na telefonski poziv iz Novog Kneževca, a na vezi je bila učiteljica Milčika, koja je od mene  kasnije, nakon Drugog svetskog rata, tražila pomoć za svog sina koji je bolovao od neizlečive bolesti. Nakon završetka osnovne škole polagao sam prijemni ispit za upis za gimnaziju u Senti. Kasnije sam se prebacio u Novi Sad, gde sam i okončao maturu pred sam rat 1941. godine.

*Vi ste bili svedok nekih prelomnih istorijskih događaja koji su obeležili prvu polovinu 20. veka, pa šta nam možete malo reći o tome?

-Sećam se dana kada je ubijen kralj Aleksandar u Marseju 1934. godine. Vest o njegovoj smrti me je zatekla u Novom Sadu, kada sam šetajući Futoškom ulicom čuo vest iz radnje da je ubijen kralj Aleksandar. Takođe se sećam i događaja od 27. marta. Tog dana smo čuli na radio aparatu da je Vlada u Beogradu srušena, a sa njom i pakt. Moj nastavnik Krešimir Georgijević,  je u školi tog dana rekao da napišemo na listovima da je pakt srušen.  Njega sam sreo i posle rata, što je bio izuzetno dirljiv susret.

*Kako je vaša porodica došla u Novi Kneževac?

Moja porodica vuče korene iz južne Bačke. Moj otac Arpad je 1906. godine završio prava u Pešti. Prvu kancelariju je otvorio u Titelu 1910. godine, a već 1912. godine se oženio mojom majkom Olgom. Početak rata 1914. godine ga ja zatekao kao vojnog sudiju u okviru austrougarske vojske. Nenad Valčev,  komunistički borac iz Drugog svetskog rata, je jednom prilikom boravio u centralnoj Srbiji pred rat gde je  na pitanje šumadijskog seljaka odakle dolazi, odgovorio da je iz Novog Kneževca. Ovaj ga je potom pitao da li zna advokata Kovača, i da je taj advokat Kovač u vreme austrougarske okupacije Srbije branio prava seljaka po službenoj dužnosti, pa čak i tome seljaku lično spasao život. Posle rata se doselio u Novi Kneževac, gde je bio advokat i ugledni član tadašnjeg novokneževačkog društva, gde je recimo učestvovao i izradnji Sokolskog doma. Za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu ljudi iz Podlokanja su mojoj porodici i ostalim novokneževačkim Jevrejima poslali hranu i na taj način ih pomogli. Nemci su ga odveli i deportovali tokom rata i streljali kod mesta Jabuke kod Pančeva 1941. godine.

*Vi ste jedan od retkih preživelih Jevreja ne samo iz Novog Kneževca, već i Jugoslavije, kako ste to uspeli?

To je puka sreća, i ništa više. Pored mene, i moj brat Karlo je preživeo rat. On je bio stariji od mene, pa je učestovao u aprilskom ratu kao oficir. Kapitulacija ga je zatekla u Sremu, gde je bio zarobljen, ali je on uspeo da se izvuče tj. da pobegne. Došao je u Novi Sad gde sam i ja boravio i tu smo boravili do 28. oktobra 1941. godine kada su nas Mađari uhapsili i deportovali za Novi Kneževac u ruke Nemaca. Tada su mene i mog brata prebili, da su nam odela iscepali. Nakon toga su nas prebacili u Zrenjanin, gde smo dospeli u ruke šefa nemačke policije Juraja Špilera, čiji se lik pojavljuje u vidu Šicera u seriji Salaš u malom ritu. Pored nas tada je bio uhapšen i Nenad Valčev, vođa komunističkih ilegalaca iz Novog Kneževca koji je streljan. Iz nekog razloga bili smo prebačeni nakon četiri meseca ponovo u Mađarsku, gde smo kod Novog Bečeja ponovo prešli Tisu, i našli se u Bačkoj.  Nakon toga smo prebačeni u zatvor kod Pešte, gde smo dočekali kraj rata, kada su nas oslobodili vojnici Crvene armije 1944. godine. Mađaru Đuri Vagneru imamo da zahvalimo što smo sačuvali svoje glave, jer nas je on pazio i hranio.

*Šta bi ste poručili mladim generacijama iz Novog Kneževca?

-Svim mladim u Novom Kneževcu bi poručio da nikada ne mrze, odnosno da ne mrze narod već samo lošeg pojedinca, nikako narod, pa makar bilo i mnogo bitangi u tom narodu. Drugo, da ozbiljno shvate učenje jer bez učenja je teško napredovati. I treće, da se  uvek drže onog principa, nemoj nikome da činiš ništa što ne želiš da se tebi učini.

Projekat “Knjiga uspomena i sećanja” sufinansiran je iz budžeta Opštine Novi Kneževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove sufinansijera.

Oznake:

Scroll