Subota, 13. July 2024.
Projekti

Један век живота др Теодора Ковача

31.12.2022.
Centar za informisanje Novi Kneževac

Пише: Радован Њежић

ДР ТЕОДОР КОВАЧ (1923- )

Када се говори о знаменитим људима Новог Кнежевца, једно име је посебно значајно истаћи – име др Теодора Ковача. Овај човек, који читав век живота има иза себе, цео живот је помагао људима – био је лекар интерниста – ендокринолог, универзитетски професор и председник Друштва лекара Војводине, као и аутор бројних текстова и књига из области медицине. Оно по чему је још значајан јесте да је он један од свега неколико новокнежевачких Јевреја који су преживели Други светски рат. Приликом обнове јеврејског гробља у Новом Кнежевцу током јесени прошле године, аутор овог текста је имао прилику да га упозна, и размени пар реченица са њим на тему историје новокнежевачких Јевреја.

Убрзо након тога родила се идеја у главама наше редакције да урадимо један интервју са њим, као можда јединим живим човеком који би нам могао испричати како су то Нови Кнежевац и људи у њему изгледали  пре сто година. Он је врло радо пристао на овај разговор, који је обављен у његовом стану у Новом Саду током марта ове године. Најзанимљивије делове овог интервјуа вам преносимо у овом тексту.

*Како је изгледао Нови Кнежевац вашег детињства с обзиром да сте рођени 1923. године?

-Нови Кнежевац се толико изменио да сам ја пре десет година након путовања из Мађарске свратио у своје родно место, и изгубио се, што је моју жену тада навело да ме пита „Какав сам ја то Новокнежевчанин када не умем да се снађем у свом родном селу“. Ниједна кућа није више она која је била у моје време. У моје време у читавом Кнежевцу није било ниједне стамбене зграде, сем племићких дворова.  Село је било сређено зато што је министар пољопривреде у време Аустроугарске био барон Бела Талијан из Новог Кнежевца, и оно је још тада имало кеј на Тиси, пре Сенте. Имали смо и електричну централу, али струју из ње свега пар сати дневно. Није било радија, тек се након рата појавио. Била је постојала фабрика свиле.

 

*Како су изгледали Ваши школски дани у Новом Кнежевцу?

Сећам се да ми је учитељ био Звонко Махуља, са острва Крка са Јадранског мора. Био је добар учитељ, и научио сам од њега да читам и пишем. Он је прешао на територију јужне Мађарске 1919. године као учитељ, и упознао учитељицу Јулку са којом се оженио, и дошао да ради у Нови Кнежевац. Уцитељица ми је била и Емилија звана Милчика, која ми је остала у најлепшем сећању. Када сам касније радио као лекар, једном су ме позвали хитно да се јавим на телефонски позив из Новог Кнежевца, а на вези је била учитељица Милчика, која је од мене  касније, након Другог светског рата, тражила помоћ за свог сина који је боловао од неизлечиве болести. Након завршетка основне школе полагао сам пријемни испит за упис за гимназију у Сенти. Касније сам се пребацио у Нови Сад, где сам и окончао матуру пред сам рат 1941. године.

 

*Ви сте били сведок неких преломних историјских догађаја који су обележили прву половину 20. века, па шта нам можете мало рећи о томе?

-Сећам се дана када је убијен краљ Александар у Марсеју 1934. године. Вест о његовој смрти ме је затекла у Новом Саду, када сам шетајући Футошком улицом чуо вест из радње да је убијен краљ Александар. Такође се сећам и догађаја од 27. марта. Тог дана смо чули на радио апарату да је Влада у Београду срушена, а са њом и пакт. Мој наставник Крешимир Георгијевић,  је у школи тог дана рекао да напишемо на листовима да је пакт срушен.  Њега сам срео и после рата, што је био изузетно дирљив сусрет.

*Како је ваша породица дошла у Нови Кнежевац?

Моја породица вуче корене из јужне Бачке. Мој отац Арпад је 1906. године завршио права у Пешти. Прву канцеларију је отворио у Тителу 1910. године, а већ 1912. године се оженио мојом мајком Олгом. Почетак рата 1914. године га ја затекао као војног судију у оквиру аустроугарске војске. Ненад Валчев,  комунистички борац из Другог светског рата, је једном приликом боравио у централној Србији пред рат где је  на питање шумадијског сељака одакле долази, одговорио да је из Новог Кнежевца. Овај га је потом питао да ли зна адвоката Ковача, и да је тај адвокат Ковач у време аустроугарске окупације Србије бранио права сељака по службеној дужности, па чак и томе сељаку лично спасао живот. После рата се доселио у Нови Кнежевац, где је био адвокат и угледни члан тадашњег новокнежевачког друштва, где је рецимо учествовао и израдњи Соколског дома. За време окупације у Другом светском рату људи из Подлокања су мојој породици и осталим новокнежевачким Јеврејима послали храну и на тај начин их помогли. Немци су га одвели и депортовали током рата и стрељали код места Јабуке код Панчева 1941. године.

*Ви сте један од ретких преживелих Јевреја не само из Новог Кнежевца, већ и Југославије, како сте то успели?

То је пука срећа, и ништа више. Поред мене, и мој брат Карло је преживео рат. Он је био старији од мене, па је учестовао у априлском рату као официр. Капитулација га је затекла у Срему, где је био заробљен, али је он успео да се извуче тј. да побегне. Дошао је у Нови Сад где сам и ја боравио и ту смо боравили до 28. октобра 1941. године када су нас Мађари ухапсили и депортовали за Нови Кнежевац у руке Немаца. Тада су мене и мог брата пребили, да су нам одела исцепали. Након тога су нас пребацили у Зрењанин, где смо доспели у руке шефа немачке полиције Јураја Шпилера, чији се лик појављује у виду Шицера у серији Салаш у малом риту. Поред нас тада је био ухапшен и Ненад Валчев, вођа комунистичких илегалаца из Новог Кнежевца који је стрељан. Из неког разлога били смо пребачени након четири месеца поново у Мађарску, где смо код Новог Бечеја поново прешли Тису, и нашли се у Бачкој.  Након тога смо пребачени у затвор код Пеште, где смо дочекали крај рата, када су нас ослободили војници Црвене армије 1944. године. Мађару Ђури Вагнеру имамо да захвалимо што смо сачували своје главе, јер нас је он пазио и хранио.

*Шта би сте поручили младим генерацијама из Новог Кнежевца?

-Свим младим у Новом Кнежевцу би поручио да никада не мрзе, односно да не мрзе народ већ само лошег појединца, никако народ, па макар било и много битанги у том народу. Друго, да озбиљно схвате учење јер без учења је тешко напредовати. И треће, да се  увек држе оног принципа, немој никоме да чиниш ништа што не желиш да се теби учини.

 

 

 

Пројекат “Књига успомена и сећања” суфинансиран је из буџета Општине Нови Кнежевац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

 

Oznake:

Scroll