Subota, 13. July 2024.
Projekti

Како је Новокнежевчанин Светозар Станковић ликвидирао сељачке дугове у Краљевини Југославији

28.12.2022.
Centar za informisanje Novi Kneževac

Пише: Радован Њежић

СВЕТОЗАР СТАНКОВИЋ (1882-1947)

Нови Кнежевац је одувек био једно од средишта српске политичке, културне и друштвене мисли током различитих периода наше историје, било да је у питању период Аустроугарске или Југославије. Бројни политичари и министри, лекари, научници и економисти , историчари, књижевници и уметници, рођени су у Новом Кнежевцу и његовој околини, а многи од њих су превазишли границе локалног, односно њихово деловање се осећало у читавој држави, било да је реч о Аустроугарској или Југославији. Једна од таквих личности је био и инжењер Светозар Станковић, угледни национални радник и министар пољопривреде у влади Милана Стојадиновића у периоду 1935-1939. године. Он по чему је он још значајан покушаћемо да вам представимо у овом тексту.

Светозар је рођен у угледној породици Станков, у Јозефову, код Турске Кањиже ( данас Нови Кнежевац) 1. маја 1882. године. Јозефово је имало дугу традицију војног места – наиме било је део Великокикиндског диштрикта те су његови становници имали посебан статус милитара – војника, иако их је од Турске Кањиже и њених становника, који су били у статусу паора, раздвајала само једна улица. Иако је тај статус био укинут девет година пре Светозаревог рођења, управо ова чињеница је омогућила породици Станков да се уздигне у економском смислу до богатог ратарског слоја, која ће његовим родитељима омогућити да успешно школују свога сина. Основну школу је завршио у родном месту, да би након тога отишао у Нови Сад где је завршио средњешколско образовање у Великој српској православној гиманзији (данас гимназија Јован Јовановић Змај у Новом Саду). Студије је успешно почео и завршио у Будимпешти на Техничком факултету.

 

Након успешно завршеног факултета прелази у Краљевину Србију 1907. године где ступа у државну службу и учествује у изградњи државних железница до 1912. године. Управо изградња ових железница биће један од кључних фактора у успешним Балканским ратовима које је Краљевина Србија водила 1912/1913. године. После завршетка овог посла враћа се у Аустроугарску где постаје управник Црквених фондова и имања у Сремским Карловцима, што је била изузетно одговорна служба тог доба.

Први светски рат, стархоте и терор који је прошао спрски народ и интелигенција у границама Аустроугарске неће заобићи ни Светозара. У књизи „Велики рат и пречански Срби“ чији су аутори Дејан Микавица, Горан Васин и Ненад Нинковић, професори са одсека за историју Филозофског факултета у Новом Саду, који су истраживали архивску грађу везану за овај период, налази се податак и о судбини Светозара Станковића.

-Викарни епископ Иларион Зеремски је писао Мирону Николићу ( администратор Карловачке митрополије Р.Њ. ) да је неопходно да се заузме за инжењера Светозара Станковића, као врховног главног надзорника свих послова обнове и оправке манастира и црква, јер је исти мобилисан и налази се под надзором сегединске команде. Његовим ангажовањем апсолутно су угрожени сви послови оправке и генералне обнове манастира, па је стога Вујић молио администратора да се заузме да се по члану закона инжењер Станковић ослободи војне службе као апсолутно неопходан за функционисање Одбора/Управе српских православних манастира Карловачке митрополије, пишу у свом делу Микавица, Васин и Нинковић.

Име Светозара Станковића, поново постаје актуелно на самом крају Првог светског рата, где се затиче у родном Јозефову. Наиме након успешно пробоја Солунског фронта током септембра месеца 1918.године, српска војска почетком новембра прелази Саву и Дунав и креће у ослобођење војвођанских области. Историчар и архивиста Срђан Сивчев из Историјског архива Кикинда бележи у свом делу „Присаједињење 1918. године у светлу Велике Кикинде“ следеће речи:

…Српском народном већу у Великој Кикинди послат је списак чланова Српског народног већа и српске гарде у Јозефову, од 12. новембра 1918. године. Укупно је српско веће у Јозефову имало 15 чланова: Милош Станковић (председник), Душан Чобић (потпредседник), Стева Димитријевић (секретар), Јосиф Јанићијевић, Јоаким Сувајџић, Светозар Станковић, Емил Влахов, Коста Скановски, Драгутин Нинчић, Душан Чобанов, Руфим Сувајџић, Војин Станков, Милутин Јованов, Душан Јањатов, Милош Нинчић. Чланови српских народних већа у Банату, Бачкој и Барањи били су припадници месне интелигенције и угледни чланови ратарског сталежа. Углавном су чланови већа у свим местима били локални свештеници, учитељи и општински чиновници, који су и били на челу српских већа. … На седници Српског народног већа у Јозефову, која је одржана 22. новембра 1918. године, изабрана су два делегата која су представљала српско становништво Јозефова, које је бројало 1508 људи. За делегате су изабрани парох Јоаким Сувајџић и инжењер Светозар Станковић.

 

Светозар Станковић је дакле био један од 757 делегата који су на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, као представник српског народа из Јозефова, заједно са свештеником Јоакимом Сувајџићем. Учествовао је на мировној конференцији у Паризу 1919. као стручњак југословенске делегације о питањима режима вода и испорука угља из печујског рудника.

Након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Светозар постаје активан судеоник политичког живота новостворене државе. Приступа Народној радикалној странци Николе Пашића, на чијој листи је биран за народног посланика 1923, 1925 и 1927. године. Активно је учестовао и спровођену аграрне реформе и колонизације, где је при министарству пољопривреде и аграрне реформе обављао више значајнијх јавних функција. Дао је значајан допринос решавању питања изградње панчевачког моста, мелиоризацији Панчевачког рита и општој санацији водних задруга које су биле у тешким финансијским приликама након завршетка Првог светског рата.

Значајан допринос је дао и култури, пошто је у периоду 1926-1927. године био председник Српског народног позоришта у Новом Саду. Залагао се у том периоду свог јавног ангажовања за спајање Српског народног позоришта са Матицом српском.

 

Свој највећи углед ће стећи након оснивања ЈРЗ – Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића чији ће постати члан. На позив Стојадиновића улази у његову владу као ресорни министар за пољопривреду. Управо у његовом мандату ће сељацима широм тадашње југословенске државе бити опроштени сељачки дугови, те ће доћи до пораста пољопривредне производње баш у том периоду, што је свакако једна од његових највећих заслуга. Биће и активан у оквиру своје политичке странке као један од најближих сарадника Милана Стојадиновића. Организовао је и срески одбор ЈРЗ у Новом Кнежевцу, који ће се служити свим средствима у борби за власт са својим политичким противницима, међу којима се истиче др Славко Шећеров из Српског Крстура члан Демократске странке и касније Југословенске националне странке Богољуба Јевтића. Локални хроничар из Новог Кнежевца Здравко Рамадански је у свом никада објављеном делу „Историја Новог Кнежевца“ забележио:

-Изборна борба 1935. године између присталица др Славка Шећерова и присталица инжењера Светозара Станковића завршила се грозном тучом. Присталице др Шећерова кренуле су организовано из Крстура колима на политички збор који се имао одржати у Новом Кнежевцу. Присталице инжењера Станковића организоване од стране Обрада Кузманова, дочекали су Крстурце при улазу у Нови Кнежевац, порезали штрањке и узде на колима да не могу даље и напале Крстурце батинама и левчама са кола. Крстурци су давали отпор па се туча продужила и у Кнежевцу. Било је покрјаних кола, разбијених глава и са једне и са друге стране, било је који су и касније умрли од задобијених повреда. Политичке страсти између две најјаче партије, демократске и радикалске су се изродиле у мржњу између рођака, пријатеља у месту и осталих места у срезу.

 

Приликом локалних избора 1936. године министар Станковић је посетио колонистичко село Подлокањ, које настало у процесу аграрне реформе и колонизације. О тим догађањима вредно је казивање Зорке Драгић из Подлокања коју је забележио њен син Радивоје-Рајко Драгић.

Странке: Највише их је било у опозицији „Борбаши“. Прављен је славолук за дочек Светислава Хођаре 1936. године. Курир јављао кроз село. Уместо Ођаре дође његов политички противник Станковић кога су гађали јајима. Владајућој странци су припадали: Раде Будимир, Милосав Брајевић, Грбић Јово, Васо и Милкан, Вид Марић. После посете Подлокању Станковић поделио плацеве у Сиришкој улици.

Прилком изградње Соколског дома  у Новом Кнежевцу, који је завршен 9. октобра 1937. године, на годишњицу смрти краља Александра 1934. године, име Светозара Станковића је забележено као једног од добротвора. Здравко Рамадански у свом већ поменутом делу бележи да је Станковић био кум на освећењу заставе Српске националне омладине 1938. године у свом родном месту Јозефову, које је након завршетка Првог светског рата променило име у Обилићево.

Пад владе Милана Стојадиновића у фебруару 1939. године одредио је и политичку судбину Светозара Станковића. Обојица одлазе са својих функција, а када након тога Милан Стојадиновић буде покушао да организује нову политичку странку под називом Српска радикална странка 1940. године, први потпредседник те странке ће постати управо Светозар Станковић. Међутим политички егзил који је доживео Стојадиновић у марту 1941. године када је протеран из Југославије и интерниран од стране Британаца, угасиле су наде Станковића у нову странку и његове политичке амбиције.

У годинама Другог светског рата Светозар Станковић није играо никакву улогу, односно читаво време рата провео је у Београду, пасивно. Ту је и дочекао крај рата и успостављање нове комунистичке власти, која је на њега, као најближег сарадника Милана Стојадиновића гледала са неповерењем. Управо ће у Београду и окончати свој живот 19. јануара 1947. године. Сахрањен је на православном гробљу у Обилићеву у породичној гробници Станковић.

 

Пројекат “Књига успомена и сећања” суфинансиран је из буџета Општине Нови Кнежевац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake:

Scroll