Projekti

Кањижа – колонија код Старе Кањиже

19.12.2024.

Пише: Радован Њежић

Стара Кањижа, потиски град на северу Бачке био је један од већих градова у новоформираној Краљевини СХС. Према једној статистици из прве половине 20-их година прошлог века град Стара Кањижа имао је око 18 000 становника, већим делом мађарске националности, са изузетно развијеном економијом – занатством, трговином, индустријом, а поред тога и већи део становиштва града се бавио пољопривредом. Град је поседовао велике количине пољопривредног земљишта, те је Министарство аграрне реформе Владе Краљевине СХС сматрало да ту земљу треба искористити за потребе аграрне реформе и колонизације. На територији града настале су три колоније: колонија Велебит, колонија Војвода Зимонић и колонија уз сам град Стару Кањижу. Пре тога, увиђајући значај овог града за нову државу, и будући краљ Александар Карађорђевић посетиће Кањижу 1919. године.

Извештај новосадског листа „Застава“ о пропутовању регента Александра Карађорђевића Бачком и Потисјем 1919. године,

ЗАСТАВА, 29. јул 1919. године

Пут Престолонаследника по Бачкој.

(Пресбиро, Нови Сад.)

Из Сенте се Регент кренуо у 16 h праћен великим манифестацијама народа. Најпре је дошао у Мађ. Кањижу, где је од грађанства одушевљено дочекан и примио је рапорт француског команданта трупа. Ту је поздрављен у име грађанства и грађанских власти од Павла Зупковића и предан му је хлеб и со. Затим је одржан кратак серкл са грађанским властима и представницима корпорација.

Стара Кањижа између два светска рата. Приватна архива Радована Њежића.

НАСЕЉАВАЊЕ ДОБРОВОЉАЦА И КОЛОНИСТА И ЖИВОТ НА КОЛОНИЈИ

Једно од највећих нових насеља у Бачкој било је у Старој Кањижи, уз сам град. Нажалост, сакупљена грађа о овом насељу је доста оскудна. Ипак, извесно је да су насељеници долазили у Стару Кањижу у већим или мањим скупинама од 1918. до 1938. године, током две деценије. Према подацима које је изнело „Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца“ земљу на територији града Старе Кањиже добило је 427 солунских добровољаца.

На колонији код Старе Кањиже између два светска рата насељена су и три добровољца Милош, Митар и Шћепан из братства Николића, село Нови Дулићи код Гацка. Приватна архива Бојана Драшковића.

-Херцеговци и Црногорци живели су у данашњем, петом кварту, у Дудињаку, у улицама Стевана Сремца, Дурмиторској, Мише Димитријевића и насељу Војвода Зимонић, док су Личани живели на Велебиту. А Босанци на Велебиту и Зимонићу. Први добровољци добили су земљу 1924. године и то Антовић Радивој, који се изгледа није задржао на земљи, да би решења о земљишном поседу почала масовно да се добијају у време Шестојануарске диктатуре, од 1929, до 1934. године, да би кулминацију достигла у време владе Милана Стојадиновића 1935. – 1939. године, када је досељавање на подручје града Стара Кањижа окончано. Породица Николић, моји рођаци са мајчине стране у Кањижу долазе 1934. године из Гацка, а Рогани 1930. године, мада су се населили тек 1936. године у Стару Кањижу, јер су лутали од Старе Србије до Војводине, наводи професор историје Бојан Драшковић из Кањиже.

Подаци и начину обрађивања земље до 1940. нису били повољни за колонисте јер је 95 насељеника само обрађивало своју земљу, 25 насељеника је изнајмљивало раднике за обраду земље, а 83 насељеника је давало земљу у закуп и наполицу. Сточни фонд насељеника у Старој Кањижи био је сиромашнији него на другим новим насељима и колонијама. Колонисти су према једном податку из 1940. имали 95 коња, 156 крава, 163 овце, 8 коза и 291 свињу. Од 1918. до 1941. на насељу је било рођено 363 деце – 170 дечака и 193 девојчице, а то значи да је смртност деце на овом насељу била изразито велика.

-Велики земљопоседници у бившој монархији остали су без вишка земље, који је подељен солунским добровољцима, концентрисан у добровољачким насељима и варошицама. Многи од потецијалних колониста, нису никада дошли на своју земљу, делимично јер нису били задовољни добијеним парцелама, делимично јер нису могли да поднесу климу и исхрану у новим крајевима, па су се разбољевали од плућних болести, што нарочито важи за Херцеговце и Црногорце, који су имали сасвим другачије навике у исхрани од староседелачког становништва, нису користили белу сланину ни свињско месо, осим у као сушено (кастрадина), као што им је рад на паноским њивама, у блату и мочварном подручју, представљао велику тешкоћу. Али, свакако не треба заборавити ни на фактор корупције, свеприсутан у животу новоформиране државе, који су, попут данашњих брокера, варали људе необразоване људе, приказујући им запарложене парцеле обрасле у трску и за јефтин новац откупљујући њихова земљишна уверења, шаљући их назад у стари завичај као сиромахе какви су били пре него што им је држава доделила земљиште, док су они виспренији који нису веровали варалицама и шпекулантима, мењали парцеле из Кањиже за парцеле у колонистичким насељима у околини Бачке Тополе, и на другим местима широм Краљевине СХС/Југославије, истиче професор Драшковић.

Школа у Кањижи 1939. године. Приватна архива Бојана Драшковића из Кањиже.

О тешком животу на колонији код Старе Кањиже, говори и један извештај које су послале локалне власти града бановинској управи Дунавске бановине у Новом Саду, а који је објавио професор Никола Гаћеша у свом раду „Аграрна реформа у Бачкој 1918-1941. године„.

Грађанство овог места које се претежно бави земљорадњом, стицајем послератних прилика економски је задовољено и имало је на расположењу велике комплексе јефтине оранице за обделавање свима културама, и то не само наш, него и мађарски живаљ који живи у изузетни срећним приликама због недостатка који су се указали приликом спровођења аграрне реформе . Међутим, доцније се изменила ситуација и то на штету нашег живља, а у корист мађарског. Два су разлога овој појави:

Наши добровољци и колонисти надељени земљом у овом месту , али већина њих насељена је без радила и потребне стоке за вучу и обдељевање земљишта, тако да су ови људи били принуђени да продају земљу под закуп. С обзиром да су Мађари знали да ови људи у оваквим околностима не могу обрађивати додељену им земљу, куповали су у бесцење њихову зеmљу под закуп, тако да је било случајева да су неки насељеници издавали јутро земље у закуп за 150 динара. Ту је наша аграрна и колонизациона политика прилично промашила циљ.

На подручју града Кањиже насељено је око 300 породица добровољаца и колониста (Личана, Херцеговаца, Црногорца и нешто Босанаца). Свака породица је добила 8 ^3/4 кј земље. У почетку је ова количина земље била довољна да им обезбеди егзистенцију. Међутим, у току година ови људи су се толико намножили да им земља којом су надељени не обезбеђује ни минимум егзистенције. Интересантно је да се код ових наших људи јавља тенденција високог наталитета. Решењу овог проблема треба посветити велику и озбиљну бригу. То захтевају и наши национални интереси, као што су они у своје време захтевали и потребу њиховог насељавања у овим крајевима. Оставити ове људе да пропадају грех је и према нацији и према држави.

ДРУШТВЕНО-КУЛТУРНИ ЖИВОТ НА КОЛОНИЈИ

Друштвени и културни живот добровољаца и колониста, српске и југословенске заједнице у Стаарој Кањижи између два светска рата био је веома жив и динамичан. Постојале су бројне српске и југословенске националне организације, као што су соколи, четници, српска национална омладина. Поред тога, тадашња владајућа радикалана странка покушала је да део мађарског становништва привуче држави па је тако направљено и неколико листова на мађарском језику које су заступали интересе државе и мађарског становништва, о чему је писао Душан Поповић у свом делу „Српска штампа у Војводини 1918-1941“. Важну улогу у интегрисању југословенске омладине имало је Соколско друштво Стара Кањижа. Они су често учествовали на соколским слетовима широм тадашње државе, али највише на територији која обухвата данашњу Војводину.

Лука М. Кнежевић, солунски добровољац родом из села Шушњевци код Славонског Брода, председник Српске националне омладине – СРНАО . Фотографија преузета из књиге Алманах Пашић књига два, 1924. године.

Посебно важан моменат за националну интеграцију малобројног староседелачког српског становништва и колониста било је подизање споменика краљу Петру I Карађорђевићу 1933. године. Овај споменик био је један од многобројних династичких споменика у тадашњем Горњем Потисју од Бечеја до Хоргоша, којих данас скоро више и нема. Сведочанство о самом споменику налазимо у оновременој штампи, као и у књизи „Затирано и затрто – друга књига“ аутора Угљеше Рајчевића. Такође постојала је иницијатива током 30-их година прошлог века од стране градске управе да име града се промени у Павловград, у част кнеза Павла.

Београдски лист „Правда“ 18. децембра 1933. године о споменику краљу Петру Карађорђевићу у Кањижи.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Године Другог светског рата на територији рада Старе Кањиже биле су трагичне. Услед година пропаганде коју је спроводила Хортијева Мађарска у циљу ревизије Тријанонског мировног уговора, у граду Стара Кањижа дошло је до масовних погрома српског и југословенског становништва, пре свега добровољаца и колониста. Према подацима анкетне комисије из 1946. године која се бавила испитивањем злочина окупатора и њихових сарадника на територији града Старе Кањиже убијено је 112 људи. Такође, том приликом порушен је и споменик краљу Петри I Карађорђевићу, о чему је сведочила Лепосава Шлезингер рођена Чобанов из Кањиже, која је била сведок тренутка када је споменик срушен и обезглављен априла 1941. године.

Споменик краљу Петру Карађорђевићу који се чува у Музеју Војводине у оквиру изложбе „Стрма равница“ која је била посвећена стогодишњици од почетка колонизације . Фотографију направио Радован Њежић новембра 2021. године.

-У току 1941. године, мађарска војска потпомогнута народним стражарима – немзетерима, протерала је све добровољце и колонисте из Старе Кањиже, док је један део људи убијен у згради општине: углавном жандарми и они који су радили у државној служби. Остале породице протеране су најпре у Бечеј, а потом у Петроварадин, где су се враћали у стари завичај ( углавном Херцеговци), а они који нису хтели били су депортвани у логор у Шарвару, где су четири наредне године радили на имањима мађарских поседника. После рата и доживљених страхота (геноцида у НДХ, грађанског братоубилачког рата и избегличког живота у окупираној Србији), многи се враћају на своја имања у Кањижи јер немају где да дођу и на овом подручју граде нов живот, закључио је професор Драшковић.

На крају Другог светског рата, злогласна тајна полиција ОЗНА је и на територији града Кањиже спровела одмазду на делом невиног цивилног мађарског живља. Стрељања без суда, као и локације тајних гробница, делом је обавила Комисија за тајне гробнице убијених након 12. септембра 1944. године, а међу којима се налази најмање 70 лица мађарске националности из Кањиже. О тим догађајима вредно сведочанство је оставио и мађарски публициста Тибор Череш у својој књизи „Крвна освета у Бачкој“.

СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КОЛОНИЗАЦИЈУ

О колонизација у Кањижи има јако мало података. Писаних радова на ову тему нема, мада постоји књига о културној делатности српске и југословенске заједнице у Кањижи између два светска рата коју је написао Михајло Јанчикин под називом „Потиски корени и изданци„. Професор историје Бојан Драшковић из Кањиже, потомак кањишких колониста са мајчине стране, а који се бави проучавањеm националне и европске историје и који иза себе има написано неколико књига и мноштво радова, сматра да би научним истраживањем и писањем радова на ову тему у доброј мери била расветљена прошлост колонизације и аграрне реформе. Самим тим и прошлост града Старе Кањиже између два светска рата била би јасно осликана, те могла да допринисе бољем разумевању различитих погледа на прошлост у овом мултиетничком граду.

Пројекат “Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота