Пише: Радован Њежић
Југозападно од града Старе Кањиже основано је ново насеље колонија Велебит током 20-их година прошлог века. Од 1921. до 1936. овде је било насељено 100 породица, од којих је 96 било из Лике, што ово насеље чини јединственим „личким селом у Војводини“. Према плановима тадашње власти Владе Краљевине СХС, ова колонија требала је да игра улогу да буде са једне стране безбедносна тачка у дубини територије тадашње државе која је насељена провереним националним елементом те национализије простора који је већински био насељен мађарским становништвом, а са друге стране да добровољцима и колонистима обезбеди земљу која је била предвиђена аграрном реформом, и да им помогне да се путем изградње кућа социјализују на том подручју. Око 150 насељеника, већином добровољца из Лике, населило је ову колонију која је добила име Велебит, по истоименој планини у Лици, која је у колективној свести мештана чувала успомену на родни крај.
. 
Фотографија колоније Велебит објављена у дневном листу „Време“ 2. фебруара 1932 године.
ДОСЕЉАВАЊЕ И ГРАДЊА КОЛОНИЈЕ ВЕЛЕБИТ
Интересантни су подаци о занимању ових насељеника, који је прикупио Славко Шикопарија за потребе истраживања Матице српске о међуратној колонизацији током 70-их година прошлог века. Он наводи да је пре доласка у Бачку било 66 фабричких радника, 4 рудара и 30 земљорадника међу колонистима. Приликом насељавања 50 насељеника није донело ништа из старог краја, 29 насељеника је донело покућство, 10 насељеника је донело покућство и дотерало стоку, а 11 насељеника је донело расклопљене куће брвнаре, што говори о њиховом имовинском статусу. Укупно 14 насељеника до Другог светског рата држало је у закупи од 2 до 20 кј земље коју су им обрађивали бироши – најамни радници. У истој грађи налазе се такође и подаци да су насељеници на Велебиту 1940. године имали 189 коња, 270 комада рогате марве, 492 свиње, 624 овце, 92 запрежних кола, 94 плуга, 79 дрљача, 83 бране, 45 копачица, 29 круњача, 16 сејачица, 5 косачица и 1 трактор. Наводно, наталитет међу овим насељеницима износио је 4, 60%, а морталитет 2,48 %.
-Они су као плацеве добили као неку награду јер су били добровољци, мада мислим да је то јако мало и жао ми је тих људи, који су се добровољно јавили да иду у рат. У рат се не иде да се бере цвеће него да се гине и они су били спремн и своје животе дати, и жао ми је да су добили само земљу и плацеве за куће који су били празни. Они су те куће, значи цело село, сами градили. Имали су помоћ мештана из окружења, на пример, из Трешњевца, који су знали како се праве куће од набоја тј. земље, јер они у Лици су куће градили од дрвета и камена. За то време док су радили на изградњи куће били су смештени у Трешњевцу и околним селима где им је смештај био јако лош, па се често дешавало да су људи због лоших услова становања добијали туберкулозу. Мобама су подизали куће, испомагали у раду на пољу, нису имали новца да се међусобно исплаћују па су тако мобом радили међусобно. Свако је по нешто знао да уради па су се тао испомагали. Неке жене су умеле ткати, неке штрикати и тако су помагали, тако су живели. Пријатељства, кумства, бракови била су међусобна. Са локалним становништвом не знам баш много случајева да је било до склапања бракова, али међусобно је било много и кумстава и бракова. Моја мама се удала за мог тату, а они су одрасли као комшије. У селу је свако сваком родбина и сви су кумови међусобно. Тек је у нашој генерацији дошло до тога да смо склапали бракове са локалним становништвом или у околним местима. Они нису бии смештени у кућама са намештајем, то су биле помоћне просторије, шупе, врло неусловне и мале. Често су писали молбе надлежним локалним властима да им се побољшају услови живота, ретко кад су те молбе биле послушане. Њихове молбе су биле за голу егзистенцију, наводи госпођа Радмила Марјановић, рођена Пањевић, која је потомак солунског добровољца Луке Пањевића.
Добровољачко уверење Дане Кравића, солунског ратника. Приватна архива Данила Кравића.
О животу на колонији Велебит писао је и професор Никола Гаћеша у свом делу „Аграрна реформа у Бачкој 1918-1941″. Један извештај који је објављен у књизи на сликовит начин говориса којим проблемима су се сусретали мештани овог села.
Главна и највећа колонија ових наших ратника је колонија Велебит. Удаљена је од града Старе Кањиже 12 км и оставши без ваљаних путева, без поште, без лекара, без цркве и без просветних домова и осталих виталних потреба, она је и на путу пропадања. Услед беде и немаштине и очајних хигијенских прилика, многа деца ових наших ратника заостала су и закржљала. Уместо да се у овим крајевима стварају расне генерације, створиће се закржљали и заостали типови. Стога је неопходно потребно да се проблему ових наших људи посвети озбиљна брига и старање, у циљу одржавања и унапређења ових колонија наших ратника, чије су стварање у овим национално угроженим крајевима диктирали виши државни и национални интереси.
Учвршћивање наше националне мисли и подизање културног нивоа ових наших колонија неминовно диктују следеће појаве:
Пронаћи правичан кључ, па према броју мушких глава повећати количину земље овим нашим људима.
Уз сарадњу државе, бановине, града или општине, подићи на овим колонијама просветне домове, где ће се ови наши људи скупљати, слушати разна поучна и стручна предавања итд.
Издејствовати на колонији Велебит један минимални кредит од 30.000 до 50.000 динара годишње из којег би се постепено подмиривали и надокнадили недостаци. С обзиром да је овај град материјално оронуо, сматрам да би било потребо да овај кредит предвиди Бановина у свом буџету.
Изградити један ваљан камени пут према колонији Велебит у дужини од 8 км.
-С обзиром да су по доласку добили и комад земље, они су морали научити на који начин се овде обрађује земља, да би живели и преживели. Док су живели у Лици држали су стоку, деда ми је причао да је као дете чувао овце. Горе у планину их одведе, а у јесен су силазили у село где су живели. Сигурно да им није било лако навићи се сад на обрађивање њиве у војвођанској равници, али никада кроз њихову причу нисам чула да су се жалили да им је то тешко или да се желе вратити. Већина је остала ту, иако има и и оних који су добили земљу па су се ипак вратили у Лику, то се може видети у селу да на неким плацевима нема изграђених кућа. Ти су се људи одмах вратили својим кућама, вероватно нису могли прихватити услове живота. Тамо су се вероватно навикли и на ваздух и она планина им је значила много више од равнице. Овде су обољевали од туберкулозе коју су добијали од беде и лоших услова живота, слабо су се хранили, није било меса, сланине, јаке хране уопштено, истиче госпођа Радмила о општем животу насељеника колониста.
Имена и презимена свих оснивача села Велебит у Личкој кући браће Кравић. Фотографију снимио Радован Њежић јула 2024. године.
ДРУШТВЕНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ
О друштвеном и културном животу на колонији Велебит највише се може сазнати из сећања Милоша Радаковића, која је објавио у књизи о селу Велебит. Он на више места наводи да је на колонији деловало више националних југословенских и српских организација, међу којима посебно истиче Соколско друштво на колонији, као и Југословенку националну омладину и Српску омладину „Карађорђе“ . Такође, на колонији је постојала и школа, а била је планирана и изградња цркве, за коју је био предвиђен и плац. За жене и девојке организоване су школе где су се могле учити корисним занатима, неопходним за живот у панонској равници. Било је и народних песника, као што је био Лазар Илић, који је написао песме „Гусларево туговање„, „Смрт краља Александра“, као и песму „Женевска конференција„, где је поред описа погибије краља Александра опевао и читав ток расправе на заседању Друштва народа у Жаневи, где се расправљало о околностима погибије краља Алексаднра у Марсеју 1934. године.
Рељеф посвећен краљу Петру Карађорђевићу у селу Велебит. Фотографију снимио Радован Њежић јула 2024. године.
СТРАДАЊЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Колонија Велебит имале је тешку судбину током Другог светског рата. Већ током арпилског рата стрељано је 16 мештана овог села, а преостало становништво – око 900 људи расељено је и интернирано у логор у Шарвару, током августа месеца 1941. године, док се део становника нашао у избеглиштву – у Недићевој Србији и Лици. Село је тада темељено опљачкано и разорено, а обновљено је тек 1945. године, након завршетка рата, када су почели преживели колонисти да се враћају у ово село. Године рата оставиле су тешке последице на ово село – преко сто људи преминуло је под разним околонстима, док је њих 32 изгубило животе у логору Шарвар у Мађарској. Већина становника овог насеља борила се током рата у партизанским јединицма, од којих су многи изгубили и своје животе.
СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КОЛОНИЗАЦИЈУ
Радмила Марјановић, рођена Пањевић, родом из села Велебит, чији су дедови били су солунски добровољци, пореклом из Лике, негује успомену на њих. У својој родној кући направила је завичајну кућу по називом „Ћемер„. У тој завичајној кући се сваке године реализује пројекат – Караван младости за дан светлости , 28.јуна поводом празника Видовдана. Тог дана омладина чита прозу и поезију, познатих писаца, као што су Десанка Максимовић, Војислав Илић и други, док омладина плете венчиће од набраног пољског цвећа. Поред пројеката Караван младости за дан светлости, сваке године одржава се радионица старих заната и колонија сликара у завичајној кући „Ћемер“. У кући браће Кравић, Милоша и Данила, која је позната свима као „Личка кућа“ такође се негује успомена на колонизацију и дедове добровољце, као и на сам завичај – Лику. Поред појединаца који чувају успомене на ове догађаје, постоји и једна књига под називом „Монографија села Велебит у Војводини“ аутора Милоша Радаковића, у којој је делимично обрађена и прича о међуратној колонизацији, као и самом настанку села. На крају, слободно се може рећи да се у овом поносном селу личких домаћина негује, чува и живи успомена на прошле дане између два светска рата.
Дан села Велебит одржава се сваке године у јулу месецу, на дан рођења најпознатијег Србина Личанина, Николе Тесле. Фотографију снимио Радованн Њежић јула 2024. године.
Пројекат “Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.
Oznake: Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота
