Насеље односно, колонија Мали Сигет почела је да се формира током 1925. године када су прве куће подигли оптанти Форфирије Теофанов, Васа Белеслин, Игњат Туцаков, Рада Мендебаба и Пера Штеванов. Остали насељеници се масовно насељавају на колонију током 1928. године када су издељени плацеви за куће и направљен план будућег насеља. На истом месту постојало је раније насеље за мађарске раднике које је настрадало током револуције 1849. године

Министарство за аграрну реформу решило је 5. августа 1927. године да добровољци насељени на Великом Сигету, Малом Сигету и Новом мајуру, као и оптанти и месни аграрни интересенти добију кућишта на Малом Сигету, удаљеном свега један километар од Банатског Аранђелова. Према подацима од 12. фебруара 1935. године на колонији Мали Сигет постојало је укупно 115 кућа. Остао је податак да је Ђуро Момић, досељен током 1932. година на колонију Мали Сигет био без куће  и током пролећа 1939. године, дакле седам година после насељавања, што се може сазнати из његовог писма које се чува у Архиву Војводине.

Већина добровољаца и колониста који су се населили током 20-их и 30-их година на колонији Мали Сигет, а пре тога на околним мајурима, углавном је већ имала формиране породице – жену и децу са којим су се заједно насељавали. Углавном су то биле породице са више деце, а од момента насељавања па до почетка Другог светског рата у Краљевини Југославији априла 1941. године рађало им се још деце. Тако се, рецимо, добровољац Дража Паројчић насељава на колонију Мали Сигет 1928. године са супругом Савом и децом Марком, Маром, Ружицом, Божом и Смиљом. Током 1930. године добија и ћерку Стану. Оно што је у том периоду било карактеристично за њихов породични живот јесте смртност деце која су придошла из завичаја, али и новорођене деце. Разлог томе је промена климе и општих услова живота. Дражина деца Божо (три године) и Смиља (две и по године) рођена у Босни, умиру од сушице, односно туберкулозе, током 1928. године односно 1929. године. Такође, ни саме старешине новопридошлих породица нису биле имуне на болести које владају у то доба. Дража Паројчић умире од последице sarcoma, односно тумора, током 1931. године, у пуној животној снази, са четрдесет и три године живота. Деца која су из родног краја дошла са својим очевима добровољцима и колонистима такође у периоду између два светска рата се жене и стварају своје породице. Марко Паројчић, син Драже Паројчића, рођен 1915. године у Босни, жени се током 1935. године Милицом Јочић, из фамилије Јочић, такође родом из Босанске Крајине. Кроз овај пример породице добровољца Драже Паројчића дали смо сликовити пример дешавања у породицама динарских насељеника на колонији Мали Сигет.

Приликом формирања породица међу динарским колонистима и оптантима насељеним на колонији Мали Сигет, већина се приликом женидбе одлучивала да заснују родбинске везе са припадницима исте завичајне групе, држећи да ће се на тај начин будући младенци слагати, као и њихове фамилије, најбоље разумети и међусобно потпомагати. Углавном су старешине фамилија уговарале та венчања стварајући на тај начин породичне савезе, по угледу на стари крај, било да је реч о динарцима из Босанске Крајине, Лике, Далмације, Херцеговине, било да је реч о оптантима из Поморишја. Међутим, било је и примера из првих година по насељавању, прва половина 20-их година, да су се добровољци, који пре рата нису имали фамилије, женили девојкама из Банатског Аранђелова или девојкама придошлих оптаната из Мађарске. Добровољац Божо Ђукић из села Нуглашица код Босанског Грахова, оженио се новембра 1921. године девојком Милином Пакашки из Банатског Аранђеловa, док се истог месеца, али следеће 1922. године Давид Новаковић  из села Угарца код Босанског Грахова, оженио Милицом Каначки из Банатског Аранђелова. Добровољац Ђорђе Паројчић из Црног Луга код Босанског Грахова, се након смрти своје прве жене Милице Тркуље 1929. године од сушице, оженио по други пут са Софијом Новков 1931. године, која је пре тога била удата за Милоша Шоралова из Ђале. Такође, Трифун Бједов из села Мокро Поље код Книна је био ожењен девојком Ђурђином Попов из Банатског Аранђелова са којом је склопио брак 1927. године. У периоду између два светка рата према подацима из Матичне књиге венчаних општине Банатско Аранђелово за период 1920-1941. година склопљено је 19 бракова  који су чинили динарски колонисти са колоније Мали Сигет.

Кумство се бирало по истим критеријумима као и приликом женидбе. Завичајне везе и родбински односи имали су приоритет. Међутим, и ту је било другачијих примера. Приликом женидбе сина добровољца Тодора Јочића Душана јануара 1939. године са Душанком Јочић, један од кумова је био и Банаћанин Богољуб Микић из Банатског Аранђелова, који је такође био и кум на венчању сина колонисте Марка Вранковића Лазара маја 1939. године. Приликом женидбе добровољца Давида Новаковића новембра 1922. године један од кумова био је Банаћанин Душан Марковљев из Банатског Аранђелова. На другом венчању Ђорђа Паројчића марта 1931. године са оптанткињом Софијом Новков, кум је био и Банаћанин Радивоје Илијин из Банатског Аранђелова. Током јануара 1939. године, приликом женидбе сина оптанта Стевана Костина Милутина, један од кумова је био и Ђуро Паројчић, крајишник из села Црни Луг код Босанског Грахова. Далеко више примера има да се људи исте завичајне групе међусобно жене, удају и окумљују, али ови примери сликовито говоре да то није апсолутно правило.

У периоду од 1920. до 1941. године рођено је укупно 140 деце динарских насељеника, што по мајурима што у колонији. Од тога броја рођен је 71 дечак и 69 девојчица. По годинама за наведени период фреквенција рађања је следећа: 1920. и 1921. године није се родило ниједно дете, 1922. године рађа се четворо деце – три мушка и једно женско дете, 1923. године рађа се осморо деце – седам мушких и једно женско дете, 1924. године два мушка детета, 1925. године три мушка и петоро женске деце, 1926. године укупно шесторо деце – три мушка и три женска, 1927. године десеторо деце – троје дечака и седам девојчица, 1928. године осморо малишана – два мушка детета и шесторо женске деце, 1929. године десеторо деце – четири дечака и шест девојчица, 1930. године рађа се четири дечака и четири девојчице – укупно осморо деце, 1931. година је идентична 1929. години по фреквенцији рађања – четири дечака и шест девојчица, укупно десеторо деце, 1932. године деветоро деце – четири дечака и пет девојчица, 1933. године осморо деце – три мушка и петоро женске деце, 1934. године рођено је девет дечака и пет девојчица – укупно четранаест малишана, 1935. године петоро деце – четири мушка и једно женско дете, 1936. године деветоро деце – два дечака и девет девојчица, 1937. године рођено је пет дечака, без иједне девојчице, 1938. године четири детета – два мушка и два женска детета, 1939. године шесторо деце – четири дечака и две девојчице, 1940. године четири малишана – три мушка и једно женско дете да би се до почетка априлског рата 1941. године родило још свега троје деце и то један дечак и две девојчице.  Најмањи број деце је рођен 1922. године – свега два детета, а највећи 1934. године када је рођено укупно четрнаест малишана.

Такође у том периоду рођено је и четири пара близанаца: 1925. године Јово Билбија је добио два женска детета од које је једно било мртворођено, 1928. године Никола Џепина је добио једно женско и једно мушко дете, али су оба преминулe 1931. године Божо Ђукић је добио једно женско и једно мушко дете и 1933. године Лазар Лошић је добио једно мушко и једно женско дете, али је мушко дете после неколико дана преминуло.

Деца динарских досељеника која су заједно са својим родитељима и рођацима досељена у периоду између два светска рата, као и  она рођена у истом периоду умирала су од различитих врста болести. У периоду од 1920. до 1941. године 56 деце је преминуло од различитих врста болести као што су запаљења црева, катара у цревима, урођене слабости, грчева, сушице, оспица, запаљења плућа и плућног катара, хрипавца, дифтерије, запаљења грла. Већину ове деце чинила су деца до две године живота чак њих 49 што чини проценат од 88 % од укупног броја умрле деце.

Жене динарских досељеника такође су биле подложне високом проценту смртности, поготово током 20-их година, када је већина њих живела на мајурима, по економским зградама, у тескобним и нехигијенским условима живота. Током 20-их година од сушице односно туберкулозе су преминуле Стеванија Јаковљевић, Милка Јовичић и Милица Паројчић, док је током 30-их година преминула Мара Зивлак такође од сушице у 28. години живота. Милица Лазић је са свега 25. године преминула од катара у бубрезима, Смиља Поповац преминула од зачепљења крвног суда у 28. години старости, док је Доста Лазић преминула од последица крварења на порођају 1940. године у 29. години живота.

Мушкарци су такође били подложни болестима и умирали млади, у пуној животној снази. Многи од њих су иза себе оставили жене са децом, што представља посебан вид трагедије за колонистичку породицу, која губи свог старешину. Поред већ помињаног Драже Паројчића, током 30-их година преминуо је и добровољац Милош Зивлак од рака у стомаку са 58. година. Са многим добровољцима и колонистима су пут Баната из свог завичаја кренули и њихови родитељи и рођаци, који су били у поодмаклим годинама. Тако је отац добровољца Дане Бикића из села Тишковца Јово Бикић, преминуо у 83. години живота од старачке немоћи 1932. године. Oстало је сведочанство да је Јово био усташа, односно учесник великог устанка у Босанској крајини 1875. године. Отац добровољца Вељка Вукобрата, Прока Вукобрат је 1938. године преминуо од старачке изнемоглости у 76. години живота, док је отац добровољца Душана Кесића  Никола Кесић, преминуо од астме у 79. години живота 1933. године. Анђа Кијац, мајка Душана Кијаца преминула је од астме у 74. години 1934. године.

Колонија Мали Сигет била је специфична и по томе што је у њој живела оптантска заједница коју су чинили Срби из села у Поморишју – Деске, Сирига, Сент Ивана, као и породица Тодора Игњатова из Шилингије у Румунији. Многи од њих су избегли августа 1921. године у Банатско Аранђелово након уласка мађарске војске у поморишка села, да би после након 1923. године стекли статус оптаната.

Када су у питању брачне везе оптантске завичајне групе, већина њих се женила девојкама из свог родног краја. Кумови су се одабирали према сличном критеријуму као и код женидбе, а било је поштовања и старог кумства које се обнављало код нових генерација. Ипак било је и другачијих примера. Оптант Ђура Данић родом из Сирига оженио се 1931. године Ирмом Рејс, римокатолкињом – Мађарицом, а кумови су му били Светозар Станимиров и Емил Степанчев из Врањева. Милутин Костин, син оптанта Стевана Костина оженио се 1939. године Марином Вукосављев, а један од кумова му је био добровољац Ђуро Паројчић из села Црни Луг код Босанског Грахова, који је такође живео на колонији. Воја Новков, оптант из Деске оженио се 1931. године Ђурђином Кулаузов, из Мокрина, а кумови су били Ђука Чобанов и Жива Гаврилов. У периоду између два светка рата према подацима из Матичне књиге венчаних општине Банатско Аранђелово за период 1920-1941. година склопљено је 24 брака који су чинили оптанти са колоније Мали Сигет.

Поједине породице оптаната су се „расуле“ након преласка у Краљевину СХС. Тако је Душан Радованов, који је у Банатско Аранђелово избегао након августа 1921. године, имао још три брата Васу, Константина и Милана који су живели на крајњем југу Баната – Ковину, колонији Његошеву код Бачке Тополе и на северу Бачке – Хоргошу, те је он једини остао да живи на колонији Мали Сигет. Слично је било и са породицом Раде Штеванова, чији је брат Милан Штеванов прешао да живи у Хоргош – где су га априла 1941. године убили мађарски хонведи као истакнутог члана соколског покрета.

Оптант Душан Радованов (са брковима) из Деске са породицом. Изнад њега се налази његов син Миливоје, а са Миливојеве десне стране његова жена Радинка. Поред Миливоја његова сестра Даница (у белој хаљини) Душанова најмлађа ћерка. Поред Данице се налази снаја Душанова, жена његовог сина Јоце. Са дететом у крилу, баба Мара, жена Душанова. Фотографија је настала на колонији Мали Сигет код Банатског Аранђелова, срез Нови Кнежевац, 1942. године, и била је послата Душановом сину Јоци, који се налазио у заробљеништву у Немачкој. Фотографија у власништву Душановог праунука Миливоја Радованова.

Број деце који је рођен у оптантској заједници у периоду 1920-1941. године на колонији Мали Сигет, према Матичним књигама рођених општине Банатско Аранђелово за исти период износи 45 малишана – 23 дечака и 22 девојчице. Од тога је преминуло 17 деце која су имала до три године старости – 8 дечака и 9 девојчица што износи око 35% од укупног броја рођене деце. Већина њих је преминула од урођене слабости, катара у цревима, плућног катара, а било је и неколико мртворођене деце. Жене нису умирале у већем броју као код динарских насељеника, као ни мушкарци у животној снази између тридесет и педесет година. Разлог томе лежи у чињеници да су били у већој мери отпорни на болести које су владале у том времену, за разлику од динарских насељеника који су од истих болести умирали у већој мери.

Поред оптаната из Мађарске на колонији Мали Сигет живело је и једно лице са правима оптанта из Румуније. У питању је колониста Тодор Игњатов, из места Шилингија у Румунији. Према подацима из књиге Милана Мицића „Невидљива сеоба – улога Срба из Румуније у колонизацији југословенског Баната 1920-1941“ насељен је 1924. године на мајур Мали Сигет са четворочланом породицом.  У Матичним књигама рођених општине Банатско Аранђелово за период 1920-1941. године налази се податак да је Тодор са супругом Бисерком рођеном Јовичин имао сина Ћиру рођеног 12. јула 1936. године.