Пише: Радован Њежић

Године Првог светског рата  биле су године великих страдања и патњи, али и пуне великих надања за многе српске војнике – добровољце из Аустроугарске који су након рата очекивали живот пун наде и радости за њих и њихове породице. Подстрек за ова надања долазила су од тадашње српске Владе и регента Александра Карађорђевића, који су војницима у два наврата обећали давање пољопривредног земљишта у власништво као награду за њихове ратне напоре и заслуге у годинама Великог рата. Обећано било је учињено. Претходним одредбама о колонизацији из фебруара 1919. године донесена је законска основа да се добровољци учесници рата награде обећаном земљом. Поред тога, регент, а будући краљ, Александар Карађорђевић обећао је и решавање аграрног питања, односно поделу земље беземљашима и сељачкој сиротињи, како би се изједначила социјална и имовинска основа најсиромашнијих слојева становника нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, будуће Југославије.  Све ово је ипак имало привремени карактер, из разлога слабости државе која није могла своје одлуке у потпуности да спроведе на терену.

АГРАРНА РЕФОРМА, скуп мера аграрне политике које се предузимају ради промене поседовних односа, права власништва на земљу и поседовне структуре. Односи се на земљу, зграде и друге некретнине, опрему, стоку и друго. Најпре обухвата измене власничке структуре у аграру, а као пратеће јављају се и промене у пољопривредним институцијама, опорезивању, кредитирању, рентама, задругарству, начину обраде земљишта, гајењу култура, експлоатацији земљишта и месту аграра у односу на остале привредне гранe. Фебруара 1917. Влада Краљевине Србије донела је одлуку да добровољце након рата награди додељивањем обрадиве земље. У јулу исте године, приликом састанка њених представника и чланова Југословенског одбора на Крфу, отворено је и аграрно питање наглашавањем неопходности окончања феудалних односа, уз праведну надокнаду поседницима. (подаци преузети из СРПСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ –  srpskaenciklopedija.rs)

Предвиђена је било спровођење аграрне реформе у скоро свим деловима нове државе, као и колонизације, у тзв. „Јужним крајевима“ – Старе или Јужне Србије која је обухватала Косово, Метохију, Македонију као и „Северних крајева“ – Баната, Бачке, Барање, Срема и Славоније. Једна од области која је посебно имала великог значаја за колонизацију тзв. „Северних крајева“ била је област Горњег Потисја, која је обухватала тадашње срезове Сенту односно Нову Кањижу (од 1935. године Нови Кнежевац). Колонизација је у задатк имала неколико циљева утврђених од тадашњих власти државе Краљевине СХС. Требало је са једне стране извршити обећање дато добровољцима током рата, извршити аграрну реформу и разбити велепоседничку аристократију као носиоца туђинске односно бивше аустроугарске власти, поделити земљу колонистима беземљашима и месној аграрној сиротињи што би стишало немире које су изазвани бољшевичком револуцијом у Русији, сместити и обезбедити егзистенцију Србе из Мађарске и Румуније који су као избеглице и оптанти одабрали да живе у Краљевини СХС. Са друге стране колонизације је имала и националну мисију, односно требала је да поправи етничку слику крајева као што су срезови Сента и Нова Кањижа у српску корист, насељавањем провереног елемента, пре свега српских добровољаца, који су се показали као верни државној и националној идеје, као и династији и круни.

КОЛОНИЗАЦИЈА, један од задатака предвиђених реформом била је и колонизација домаћег становништва у крајеве са знатном или доминантном страном етничком већином. Због тога је, поред Одсека за унутрашњу колонизацију и репатрирање при Министарству за аграрну реформу, формиран Саветодавни одбор за насељавање, а како би се постигли што бољи ефекти, именовани су и посебни органи, надзорници колонија, који нису дуго опстали. У процесу колонизације посебна пажња посвећена је Јужној Србији (Македонији), за коју је најпре донета посебна уредба 1920, а 1931. и Закон о насељавању Јужних крајева. И поред опште тенденције да се ојача национални, пре свега српски елеменат на овом подручју, поуздани подаци о тачном броју насељених породица нису утврђени. Процене говоре да је на подручју Косова, Метохије, Македоније и Црне Горе насељено око 20.000 породица, са укупно око 87.000 чланова. На простору Војводине, Хрватске, Славоније и Словеније земљу је до 1941. на коришћење добило око 220.000 аграрних интересената. Од тог броја добровољци су чинили око 25.000. Велику већину чинили су аутоколонисти и месни аграрни интересенти. (подаци преузети из СРПСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ –  srpskaenciklopedija.rs)

Карта Дунавске бановине, Краљевина Југославија, у оквиру које су се налазили новокањишки и сенћански срез. Карта преузета из лексикона „Минерва“, Београд, 1937. године.

Добровољци и колонисти су на подручје Горњег Потисја долазили из скоро  свих крајева тадашње државе – Босанске Крајине, Баније, Лике, Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Шумадије на територију среза Сента – око градова Сенте, Кањиже и Хоргоша, као и среза Нова Кањижа – у и око села тадашње политичке општине Банатског Аранђелова. Такође, оптанти и лица са правима оптанта из Мађарске и Румуније масовно се насељавају у Банатском Аранђелову, Хоргошу, Сенти, а забележено је и једно веће насељавање Банаћана из села Ђала у новокањишком срезу  око Хоргоша, сенћански срез, у Бачкој.

КАТЕГОРИЈЕ АГРАРНИХ СУБЈЕКАТА, Могу се уочити три веће зоне аграрне реформе и колонизације: Јужна Србија, северни делови земље (Словенија, Хрватска, Славонија и, нарочито, Војводина) и БиХ. Суштина реформе била је у обезбеђивању имања аграрним интересентима, али није поуздано утврђено колико их је добило земљу. Процењује се да је подељено око 1.700.000 ха, а додељена површина ретко je прелазила 5 ха. Предност је давана добровољцима, који ипак нису добили све што је обећавано и законски предвиђено. С друге стране, било је недоумица око тога ко уопште има статус добровољца. Тек 1930. утврђено је да га имају сви који су добровољно учествовали у ратовима од 1875. до 1918, а који су рођени до 1860. и живели до 30. III 1924. Тим критеријумом дошло се до броја од око 43.000 добровољаца. Поред добровољаца, у реформи су се као интересенти појављивали и сви који нису имали земљу или су је имали недовољно. Низом мера држава је привремено, а у суштини дугорочно, многима од њих ограничила својинска права над добијеном земљом. (подаци преузети из СРПСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ –  srpskaenciklopedija.rs)

СРЕЗ НОВА КАЊИЖА

У срезу Нова Кањижа (назив за Нови Кнежевац до 1935. године), у тадашњој политичкој општини Банатско Аранђелово извршена је аграрна реформа и колонизација поменутих категорија становништва различитих завичајних група. Временом ће на територији Банатског Аранђелова настати три колоније – једна уз само село позната као Стари мајур односно Добровољачка улица, која је данас део села, затим колонија Мали Сигет, удаљена један километар од села, као и колонија Подлокањ удаљена седам километара од Банатског Аранђелова.

Срез Нова Кањижа на једној мађарској мапи из 1941. године. На њој су видљиве колоније Мали Сигет, Подлокањ и Стари мајур код Банатског Аранђелова.

СРЕЗ СЕНТА

У срезу Сента, аграрна реформа и колонизација извршена је на више места, на далеко већој територије него у новокањишком срезу. Наиме, срез Сента се простирао од Хоргоша на северу до Мола на југу као на западу до реке Чик, односно данашњих граница општине Бачка Топола и града Суботице. У срезу је било близу 87 хиљада становника, од којих су већину чинила Мађари, уз Србе, Немце, Јевреје, Роме и остале. Постојале су огромне површине земљишта предвиђеног за аграрну реформу, те су стога формирана многобројна нова насеља и колоније, од којих добар део постоји и данас. У  Хоргошу и око њега формиран је тада три насеља,  једно уз само село, док су преостала два  формирали оптанти под називом Васиљевићево као и Банаћани колонисти из Ђале под називом Мала Ђала.  У Кањижи и око ње су такође формирана три насеља – једно уз сам град које ће временом постати део саме Кањиже, као и колоније Војвода Зимоњић и Велебит, од стране добровољаца и колониста из Босанске Крајине и Лике. У граду Сенти формирано је насеље Колонија, претежно од људи из Херцеговине као и Кучка колонија у оквиру града, коју су чинили добровољци пореклом из Црне Горе. У селима близини Сенте формиране су две колоније – код Трешњевца колонија Узновићево и колонија у Горњем Брегу. У Молу, на крајњем југу среза оптанти из Мађарске су формирали колонију Мала Ловра, док су у западном делу среза формиране колоније Његошево, Светићево, Недићево и Душаново. Данас је колонија Мала Ловра део Мола, док се насеље Недићево данас зове Утрине, а заједно се опет део општине Ада. Села Његошево и Светићево су данас део општине Бачка Топола. Душаново је данас Бачко Душаново и припада општини Суботица.

Срез Сента између два светска рата био значајно колонизационо подручје у коме су подизана нова насеља и колоније. Карта преузета из књиге Бранислава Букурова „Послератне миграције у северозападном Потисју“. 

ЛИТЕРАТУРА О КОЛОНИЗАЦИЈИ И АГРАРНОЈ РЕФОРМИ

О аграрној реформи и колонизацији између два светска рата написано је доста књига и радова, како савременика, тако и научних истраживача из каснијег периода. Од радова који су написани од стране савременика вредно је споменути књиге Тоше Искруљева, Војводина и њена колонизација, затим Владана Јојкића, Национализација Баната и Бачке, као и дело Бранислава Букурова, Послератне миграције у северозападном Потисју. У овим делима се налазе вредни подаци који говоре о историји аграрне реформе и колонизације на простору сенћанског и новокањишког среза, који на сликовит и чак понекад драматичан начин, говоре о овим историјским процесима.

Теодор Тоша Искруљев, учитељ, општински бележник, публициста (Јасеново код Беле Цркве, 5. 9. 1885 – Београд, 12. 4. 1974). Завршио је Учитељску школу у Темишвару уз материјалну потпору вршачког владике Гаврила Змејановића, а затим службовао у Банатској Паланци, Надаљу и Доњем Ковиљу. Припадао је Радикалној странци  Јаше Томића. Написао је и објавио више стотина прилога у којима се бавио социјалним, просветним, културним, националним, историјским и демографским питањима у Војводини.

Што се пак тиче научних истраживача односно историчара, први који је писао о теми аграрне реформе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/ Југославији јесте др Никола Гаћеша. Он је оставио књиге о аграрној реформи у Банату, Бачкој и Срему са прецизним подацима узетим из архива широм тадашње државе СФРЈ. О колонизацији Војводине није писано темељно и свеобухватно, већ само у фрагаментима, али јесте о колонизацији тзв. „јужних крајева“ као што су Косово и Метохија и Македонија, које су углавном биле идеолошки обојене и носиле су као главну мисао о овом процесу жиг „великосрпске хегемоније“. Након ових књига, дуго времена се нико није бавио овим темама да би 2002. године изашла књига Богдана Лекића, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1918-1941. године.

Милан Мицић, рођен у Зрењанину 30. априла 1961.  године је српски историчар, књижевник и политичар. Одрастао је у селу Војвода Степa у Банату, где је завршио основну школу, док је средњу школу-културолошки смер завршио је у Српској Црњи. Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Београду где је и докторирао код др Мире Радојевић са темом „Развитак нових насеља у Банату (1920–1941)” о међуратној колонизацији Баната. Председник је Савеза удружења потомака и поштовалаца српских ратних добровољаца 1912–1918. , а обавља функцију генералног секретара Матице српске.

Теми истраживања процеса колонизације између два светска рата највише је допринео др Милан Мицић, садашњи секретар Матице српске. Он је, према сопственим речима, истраживачку сонду спустио у истраживање живот и деловања обичног човека, која обухвата његово досељавање, добијање земље, живот у новим околностима, борбу за животни опстанак, изградњу нових насеља, културни, друштвени и политички живот нових становника Војводине односно Баната, Бачке, Барање и Срема, те касније Дунавске бановине како се звала политичко-територијална јединица на данашњем простору Војводине из времена Краљевине Југославије.  Чак је и своју волуминозну докторску дисертацију посветио овој теми под називом Развитак нових насеља у Банату (1920-1941). Један део наше теме о аграрној реформи, колонизацији и настанку нових насеља у новокањишком срезу је управо описао у свом делу.

Пројекат “Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота” суфинансиран је из буџета Министарства  информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Kolonizacija Gornjeg Potisja – vek zajedničkog suživota