Пише: Радован Њежић

ДР КАЈИЦА МИЛАНОВ (1905-1986)

У сваком народу постоје знамените личности, које са протоком времена покрије вео заборава. Неки буду заборављени из разлога недовољне информисаности и људске небриге, а опет постоје и они случајеви када вео заборава долази под притиском политичких догађаја и идеологија, које на појединце који се не уклапају у њихове идеолошке матрице, намерно заборављају. Једна од таквих личности, који је због свог политичког става и животне филозофије неправедно прогоњен и заборављен јесте и наш суграђанин др Кајица Миланов, универзитетски професор и филозоф.

Кајица Миланов рођен је 20. децембра 1905. године у Јозефову (данас Нови Кнежевац) у угледној породици Миланов, од оца Тимотија и мајке Драгиње из породице Стојков. Као и у случају Светозара Станковића, и њега је место рођења одредило на неки начин да буде истакнути национални прегелац, с обзиром да су становници Јозефова одувек били слободни људи – војници, те су те традиције живеле и дуги низ година након рођења. Чак и његово име Кајица  се може посматрати као симбол отпора мађаризацији ( народна песма „Смрт војводе Кајцице“ у којој војводу Кајицу убија мађарски великаш Јанош Хуњади-Јанко Сибињанин), која је посебно била активна у првој деценији 20. века.  Економска независност коју су имало становници Јозефова, омогућила је Кајициној породици да свог сина пошаље на „високе“ школе.

Основну школу Кајица је завршио у родном месту, да би током Првог светског рата завршио гиманзију у Новом Саду и Великом Бечкереку (данас Зрењанин).  Уписао је студије филозофије на Универзитету у Бечу 1924. године где је завршио два семестра, а дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1928. године. Након тога наставља са постдипломским студијама у Берлину.

Борис Милосављевић, који у свом чланку о лику и делу Кајице Миланова, под називом „Историографски и методолошки значај дела Кајице Миланова“  говори о његовим студијама у Немачкој следеће:

-У Берлину је похађао предавања из филозофије код Николаја Хартмана, Артура Либерта, Макса Десоара и Хајнриха Мајера. Волфанг Келер му је био професор психологије, а професори економије и историје Фридрих Мајнеке, Херман Онкен,  Карл Штелин и Вернер Зомбарт. Докторску дисертацију је одбранио 23. јуна 1932. са тезом „Изградња закона, схватање и интуитивна апстракција у историјском сазнању“ (ментор Хајнрих Мајер).

Након завршених постдипломских студија враћа се у Краљевину Југославију, где почиње да ради као асистент – чиновнички приправник  на Филозофском факултету у Београду 1934. године. Његова професорска каријера је ишла узлазном путањом, тако да је 1940. године постао доцент на Катедри за логику и теорију сазнања. Пре тога 1937.године објавио је своје дело „Основни проблеми теорије сазнање“.

Оно што би посебно требало истаћи у каријери Кајице Миланова и што је његова заслуга,  јесте долазак професора Артура Либерта из Немачке у Београд, који је због свог јеврејског порекла морао напустити Немачку 1933. године. Управо у то време основано је и међународно филозофско друштво „Пхилосопхиа“, у којем је поред професора Либерта и Кајица Миланов имао јако велики утицај. Такође Кајица Миланов је превео дело свог професора Либерта са немачког на српски језик под називом „Философија наставе“.

Кајица Миланов је током 30-их година завршио и школу резервних официра војске Краљевине Југославије са чином резервног поручника. Априлски рат  1941. године га је затекао у одбрани земље, али је убрзо услед пораза југословенске краљевске војске завршио у немачком заробљеништву где је провео читаво време рата.

Кајица Миланов  се 1945. године поново враћа у Југославији и на Филозофски факултет у Београду. Како због свог критичког става према марксизму и познавања истакнутих српских и југословенских интелектуалаца, антикомунистичке орјентације, те личног непријатељства  водеће перјанице марксизма на Филозофском факултету др Душана Недељковића, Кајица Миланов долази у незавидну ситуацију. О томе сведочи  Борис Милосављевић у свом чланку следеће:

-Према мемоарским записима Михаила Мрковића, Душан Недељковић се приликом сусрета са Кајицом Милановим у Београду „из све снаге издрао на њега: Шта, зар сте Ви још живи?!“. У време врхунца класног рата , када је Слободан Јовановић оглашен за ратног злочинца, предратни декан и академик Милош Тривунац стрељан без суђења, а Душан Недељковић у медијима прекоравао недовољну ревност у пријављивању „народних непријатеља“, Миланов је његово питање  морао најозбиљније разумети.

Недуго након тога немилог догађаја удаљен је са факултета, а до одласка у емиграцију приватно је подучавао Михаила Ђурића, тадашњег студента Правног факултета, касније чувеног професора и критичара уставних реформи 1971. године због чега ће као и свој предавач  Кајица Миланов, пасти у немилост комунистичког режима. О свом предавачу Михаило Ђурић је оставио емотивно сведочење:

-Тај сусрет је за мене био одлучујући… Мој једини стварни учитељ у филозофији био је др Кајица Миланов.

Кајица Миланов заједно са својом женом Јеленом, успео да емигрира из Југославије 1947. године прво у Аустрију, а већ 1949. године стиже у Аустралију у којој ће остати до краја живота. 1954. године изабран је за наставника на Одељењу за филозофију Универзитета у Хобарту, Тасманија, где је радио до 1975. године. Преминуо је 1. новембра 1986. године у Мелбурну, где је сахрањен.

У емиграцији је био изузено политички и друштвено активан. Повезао се са Слободаном Јовановићем и осталим српским и југословенским интелектуалцима емигрантима. Они су 1958. године покренули часопис „Тамо далеко… часопис Срба у слободном свету“ у коме је Кајица Миланов имао улогу у уређивачком одбору, и где је такође објављивао текстове.

Објавио је и две књиге у емиграцији „Титовштина у Југославији“ 1952. године и „Обрачун: начела и разлози“ 1969. године. Књига „Титовштина у Југославији“ је први пут у земљи објављена прошле године, а свечано је промовисана у месту рођења Кајице Миланова – Новом Кнежевцу у сали Народне библиотеке „Бранислав Нушић“ у марту ове године. О књизи су том приликом говорили Јован Пејин, историчар и директор Архива Србије у пензији, и историчари Бојан Драшковић из Кањиже и Радован Њежић из Новог Кнежевца. Они су том приликом истакли значај лика и дела Кајице Миланова за српски народ и разобличавање власти Тита и комуниста у Југославији, као представника ауторитарног и репресивног режима.

Већ више пута цитирани аутор чланка о Кајици Миланову  Борис Миросављевић пише о књизи следеће:

–Миланов је „титоизам“ одредио као „скуп свих оних учења, тврдњи и тумачења, по којима се Титов комунизам разликује од званичног совјетског. Појам „титовштина“ дефинисао је као „комунистичку стварност у данашњој Југославији, дакле, скуп свих оних политичких мера , друштвених и привредних преображаја и политичких метода којима се Тито и његова група одржавају на власти“ и закључио: „према томе , титоизам је комунистичка теорија, док је титовштина комунистичка пракса у нашој земљи.“

Још један рад  који је објавио Кајица Миланов, а који је у многоме одредио његову животну судбину да се никада не врати у Југославију јесте дело „Спор око тумачења српске историје“. У том свом делу искритиковао је дело Душана Недељковића „Наша филозофија у борби за социјализам“ , истог оног који му је после рата поставио питање зашто је још жив.

На крају треба још  напоменути да је име Кајице Миланова споменуто на свега две стране у   волумиозном делу др Андрије Стојковића „Развитак филозофије у Срба 1804-1944“ , те о његовом лику и делу интелектуална и шира јавност не зна скоро ништа. У Новом Кнежевцу се данас о њему зна још мање. Нико не зна ни да је постојао, а потомака Кајице Миланова у Новом Кнежевцу нема, иако фамилија са презименом Миланов има данас у Новом Кнежевцу. Да би се то променило потребно је написати биографију др Кајице Миланова, како би се његов лик и дело представило јавности. Нови Кнежевац је начинио један корак ка томе, пошто постоји званичан предлог да једна од улица понесе његово име те да се, тридесетшест година након смрти професора др Кајице Миланова, на достојан начин обележи да је овај српски интелектуалац био наш Новокнежевчанин.

Пројекат “Књига успомена и сећања” суфинансиран је из буџета Општине Нови Кнежевац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.