U prethodnom tekstu, kada smo se upoznavali sa pojmom empatije, pokušali smo da bolje objasnimo šta se nalazi u osnovni empatičnosti. Tada smo rekli da je važno za čovečanstvo da svi kompletno budemo malo više empatični jedni prema drugima. Verujemo da bi svet tada bio mnogo lepše mesto za život svih nas. Sada ćemo se pozabaviti time kako da budemo, ili naučimo da budemo empatični.

KAKO DA BUDEMO EMPATIČNI?

Osnova za empatiju jeste aktivno slušanje druge osobe. Pod aktivnim slušanjem druge osobe podrazumeva se da u potpunosti uklonimo naše misli i stavove o tome kako se ta osoba oseća, da joj ne govorimo šta bi trebalo da preuzme za rešenje svojih problema, nego samo da budemo prisutni i da je saslušamo.

Dok je slušamo, da se trudimo da ne osuđujemo, nego da polazimo iz stanovništva dobronamernosti. Potrebno je da se trudimo da poverujemo u iskustvo o kojem nam ta osoba govori, što je nekada zaista težak zadatak, pošto svi mi polazimo iz naše perspektive.

Čak i u trenutuku kada nam nije u potpunosti sve jasno, možemo reći osobi “Pomozi mi da te razumem, nije mi jasno” ili “Možeš li bolje da mi pojasniš zašto si to uradio/la?”.

foto: unsplash.com

Sasvim je u redu i postaviti pitanje osobi da vam objasni šta joj je tačno potrebno od vas. Da je slušate i klimate glavom, da je savetujete ukoliko to od vas zatraži, da joj pomognete da se oseća prijatno i bezbedno u vašem prisustvu, da ima poverenja u vas kako bi mogla da izrazi bes, tugu, nezadovoljstvo, zabrinutost…zapravo, sve ono što je trenutno muči.

Empatija je veština koja nam omogućava da čujemo osobu, da se saosećamo i da joj pružimo podršku u procesu prihvatanja emocija.  Da bi bili empatični moramo imati svest o sopstvenim emocijama i mogućnost da prepoznamo tuđe.

SASLUŠATI, ALI NE OSUĐIVATI ILI SAŽALJEVATI

Ono o čemu bi trebalo da vodimo računa jeste da li dok slušamo osobu počinjemo da je osuđujemo. Takođe bitno je da razlikujemo da li smo saosećajni ili idemo iz sažaljenja. U slučaju da polazimo iz perspektive sažaljenja, mi na neki izvestan način pravimo razliku između nas i te osobe. U takvim situacijama nastaje razlika u moći, jer polazimo od stanovišta da sam ja bolja osoba jer sam donela bolje odluke, pa se meni ne dešava to što ti trenutno polaziš. Na taj način, iako ne iz loše namere, sažaljenjem možemo da oštetimo odnos i da izgubimo konekciju.

Naravno, prirodna je pojava da nekada sažaljevamo i osuđujemo, samo je potrebno obratiti pažnju, biti svestan da ponekad ipak radimo, i u tom slučaju možda opet pokušamo da uspostavimo konekciju i budemo empatični. Empatija je ravnopravnost između dve osobe.

NEMAMO SVI UVEK KAPACITETA ZA EMPATIJU

Ono što je bitno jeste da priznamo sebi da nemamo uvek kapaciteta za empatiju. Postoje dani kada smo mi umorni, nenaspavani, imamo neki problem, neko od bližnjih nam je bolestan  i sasvim je na mestu otvoreno reći osobi da danas nije dan kada imamo kapaciteta da ih saslušamo, da se sa njima saosećamo, da pokušamo da im ponudimo savet ukoliko to od nas traže.

Jer, da bi mogli da vodimo računa o drugima, moramo voditi i računa o sebi. Stoga, na nekin način, ne treba zaboraviti s vremena na vreme biti empatičan i prema sebi.

foto: pexels.com

Kako smo u prethodnom tekstu opisali, empatiju najednostavnije možemo opisati kao sposobnost da se stavimo u “tuđe cipele”. Međutim, kada bi zamenili cipele sa osobom koja nosi isti broj ne znači da bi dobili isti osećaj, odnosno da bi se osećali u tim cipelama kao ta osoba. Ako tu osobu boli palac, jer se jutros udarila, a mene muči neki žulj, makar to bile iste cipele osećaj je različit. Mi ne možemo u potpunosti da osetimo ono što druga osoba oseća, ali možemo da razumemo. Empatija je emocionalno uvažavanje tuđih osećanja.

piše: psih. Aleksandra Borzaš

Projekat je sufinansiran je iz budžeta Opštine Novi Kneževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove sufinansijera.

Oznake: mali mentalni leksikon