Prvobitna asocijacija na reč granice mogu biti one linije na geografskoj karti koje označavaju koja država koliko zauzima prostora na kontinentu. Te linije neko je davnih dana odredio, a svako od nas imam unutrašnju borbu o sopstvenim granicama. Dokle one dosežu? Na kojih način ih izražavamo? Da li sopstvenim granicama narušavamo tuđe?

foto: unsplash.com

Psihološke granice možemo da zamislimo kao jednu nevidljiviju liniju gde se završavam Ja, a počinje druga osoba. Pošto su te granice nevidljive, teško je naći pravu definiciju. Njih možemo posmatrati kao kao fizički i emocionalni prostor koji dozvoljavamo da bude između nas i drugih.

Psihološke granice su kao semafor koji nama samima pokazuje šta nam odgovara, za šta smo spremni da pregovaramo, a šta nam nikako ne odgovara. One nam daju mogućnost da budemo zaštićeni i sigurni, a drugima daju informaciju kako mogu da se ophode prema nama.

ZAŠTO JE VAŽNO POSTAVITI ZDRAVE GRANICE?

Ljudska bića su od samog rođenja u uskoj povezanosti sa drugima. Dete je u intenzivnoj simbiozi sa majkom u vreme trudnoće. Nakon rađanja ta simbioza se nastavlja i traje u prvim godinama života. Vremenom, odnosno odrastanjem, dete teži da sve više zadovoljava psihološku potrebu za autonomijom, što se može primetiti po tome što se deca bune i izgovaraju “ne ili “neću”.

Način na koji naučimo, odnosno kako roditelji uspeju da nam zadovolje i potrebu za pripadanjem i potrebu za autonomijom, i kako nam je dozvoljeno da ih izražavamo, odrediće i naše granice i način ispoljavanja istih.

Ako smo vaspitani da budemo dobri, poslušni i da ćutimo i slušamo šta nam se kaže, velika je verovatnoća da ćemo izrasti u odraslu osobu koja ima problema da postavi granice.  Kroz ceo život svaka osoba pokušava da balansira između mnogobrojnih psiholoških potreba, a naročito između potreba za bliskošću i potrebe za autonomijom.

POSTAVLJANJE GRANICA SE UČI

Adolescencija je intenzivan period u okviru kojih mi dosta učimo o sebi, tada nam se dešava da ne umemo da odredimo gde nam je granica. Zbog težnje da se uklopimo, prilagodimo, udovoljimo grupi vršnjaka dešava se da izgubimo sebe. Dolazi do toga da prihvatamo i ono što nam se dopada, ali i ono što nam baš i nije po volji.

Treba težiti da uspostavimo zdrave granice, a to je moguće tako što ćemo za početak oslušnuti sebe. U momentima kada osetimo uznemirenost, treba zastati i malo izdvojiti vreme da se porazmisli zašto smo tačno uznemireni.

Ukoliko znamo šta nam odgovara ili ne, treba imati hrabrosti da se to jasno i otvoreno iskomunicira. Komunikacija je pola rešenja problema, trebalo bi da se trudimo da ostanemo smireni i da možemo mirnim tonom da izgovorimo šta nam je na umu. Naravno, ovde je potrebno obratiti pažnju da nismo mi ti koji možda kršimo nečiju granicu.

foto: unsplash.com

Osobe koje tek uče da postave granice drugim ljudima neće to uspeti iz prvog puta. Sasvim je u redu da pokušavamo, i da nekada i ne uspemo u svojim namerama. Bitno je da postanemo svesni toga. Naravno, ako postavimo granicu i osetimo osećaj krivice, bilo bi dobro da ostanemo pri svojim rečima, jer istrajnost je ključ da naučimo novi obrazac ponašanja.

piše: psih. Aleksandra Borzaš

Projekat je sufinansiran je iz budžeta Opštine Novi Kneževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove sufinansijera.

Oznake: mali mentalni leksikon