Mali mentalni leksikon: toksična pozitivnost
Jedan od fenomena koji je zahvatio mnoge korisnike mreža je težnja da “svakog dana , u svakom pogledu, sve više i više napredujemo”.
Ono što je problematično sa ovim stavom jeste- da li je moguće da baš svaki dan sve više i više napredujemo, kao i to da li je baš moguće očekivati od sebe da svaki dan “budemo najbolja verzija sebe”.
foto: unsplash.com
Zamislimo situaciju da se rekreativno bavimo trčanjem i da svaki dan uspešno pretrčimo nekoliko kilometara. Da li takav rezultat možemo da očekujemo i onih dana kada nas uhvati gripa, da li je adekvatno forsirati sebe da odemo na trčanje pod temperaturom? Ako smatramo da u ovoj situaciji nije realna opcija baviti se rekreacijom, nego je mudrije preležati gripu, zašto onda forsiramo sebe u danim kada nam baš i ne ide u životu?
U životnim situacijama, kada nam baš i ne ide, na primer, ostavi nas partner ili dobijemo lošu ocenu na pismenom, za mentalno zdravlje je zdravije da se suočimo sa onim emocijama koje takva situacija proizvodi, da obratimo pažnju na njih i posvetimo vreme da se “negujemo”.
Forsiranjem sebe da u takvim životnim situacijama očekujemo pozitivan pogled na svet, i da budemo najbolja verzija sebe možemo da uporedimo kao kada bi očekivali od sebe da istrčimo maraton pod visokom temperaturom.
KONSTANTNA POZITIVNOST JE ISCRPLJUJUĆA
Težnja da konstantno budemo srećni i produktivni je potencijalni prevelik teret za sve nas. Potrebno je praviti razliku između konstantnog postepenog rada i zalaganja i očekivanja od sebe da ćemo svaki dan “biti najbolja verzija sebe”.
Ako očekujemo svaki dan od sebe da budemo dobre volje i u plus fazi, namećemo sebi obavezu koja je iscrpljujuća. U jednom trenutku uvidećemo da nema šanse da uspemo svaki dan da budemo dobre volje i pozitivni. Ono što je potencijalna opasnost sa ovakvim tendencijama jeste da u sebi namećemo pretešku obavezu koju nećemo uspeti da izvršimo.
U momentu kada ne uspemo da ispunimo ovakva zahtev, dodamo još jedan teret, dodajemo sebi emocije poput osećanja krivice, stida i sramote. Počinjemo da se osećamo kao neadekvatnim i osuđujemo se. Forsiranjem sebe da budemo pozitivni, umesto da se pozabavimo sa manje prijatnim emocijama je kao da smo upali u živo blato.
foto: unsplash.com
Toksična pozitivnost možemo da definišemo kao generalnu tendenciju da se dešavanja gledaju kroz „ružičaste naočare” i negacije da izvesne situacije jesu stresne i pokreću u nama niz neprijatnih emocija, poput tuge i besa. Klinički psiholog dr Džejmi Zakerman, toksičnu pozitivnost opisuje kao pretpostavku da, bilo od sebe ili drugih ljudi, očekujemo da se zauzme pozitivan stav uprkos emocionalnoj boli ili teškoj situaciji .
Toksična pozitivnost ima potencijalnu mogućnost da dovede do minimiziranja sopstvenih negativnih osećanja i potiskivanje negativnosti, umesto da ta osećanja priznamo i da ih obradimo.
Prema dr Zakermanu, dozvoliti sebi da se osećamo dobro podrazumeva prihvatanje svih osećanja, senzacija, misli i sedenje sa njima dok ne prođu. Ako pokušavamo da ih izbegnemo, potisnemo ili ignorišemo, one će samo ojačati i ostaviti osobu preplavljenu i sa verovanjem da ne može da se izbori sa njima.
foto: pexels.com
Iako bismo svi mi voleli da izbegnemo emocije koje nam baš i nisu prijatne, to najčešće i nije moguće. Neslušanje svojih emocija bilo bi kao kada se posečemo i odlučimo da ignorišemo ranu.
Čovek nije mašina, gde bi nam crvena žica bila provodnik prijatnih osećanja a plava onih koji nisu prijatne, i da bi odsecanjem negativnih a isticanjem pozitivnih uspeli da izbalansirano. Ako odsečemo jednu emociju, to će imati uticaj i na sve druge, odnosno čovek može da otupi. U težnji da ublažimo bol, ublažićemo i osećanje sreće.
piše: psih. Aleksandra Borzaš
Projekat je sufinansiran je iz budžeta Opštine Novi Kneževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove sufinansijera.
