AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ (1932- )

Kada se govori o znamenitim ličnostima našeg kraja, jedno ime neizostavno treba pomenuti kao simbol druge polovine 20. veka u Jugoslaviji kada je u pitanju istorijska nauka. To je ime profesora doktora akademika Vasilija Krestića, koji je rođen sada već davne 1932. godine u Đali. Ovaj vremešni Đalinac i „Lala“ iz ravnog Banata kako sam za sebe voli da kaže, je trenutno najveći živi srpski istoričar, sa impozantnom karijerom, životom i naučnim delom iza sebe. Bili smo svedoci da su upravo ovih dana promovisana njegova Sabarana dela istorijskih radova u petanaest knjiga.

Autor ovog teksta je imao prilike da obavi jedan razgovor-intervju tokom meseca marta ove godine. Razgovarali smo o njegovoj rodnoj Đali, Novom Kneževcu, kralju Aleksandru Karađorđeviću, Drugom svetskom ratu, dolasku komunista na vlast posle rata i Tomi Granfilu, profesoru Vasi Čubriloviću i Mladoj Bosni, srpsko-hrvatskim odnosima, jugoslovenstvu, biskupu Štrosmajeru, raspadu Jugoslavije, masoneriji, princu Tomislavu Karađorđeviću… Jedan zaista iskren, krajnje otvoren i inspirativan razgovor. U ovom tekstu imaćete prilike da čujete odabrane delove tog intervjua.

*Koje su to prve asocijacije na Đalu i na Novi Kneževac?

-Kada je reč o meni i mom životu onda je Đala uvek na prvom mestu, jer tu sam i nastao i proveo znatan deo svog života i mladosti, i najlepše upravo vučem iz Đale. A moram da kažem da sam i ponosan da sam „Lala“ iz Banata, što sam naglasio u svojim memoarima zbog onih koji su kao autonomaši Vojvodine počeli da šire vesti da ja nisam Vojvođanin već da sam dođoš i da se zato mešam u neku politiku koja meni po mom poreklu ne pristaje, zbog čega sam reagovao ovom izjavom. Moji preci su naselili Banat daleko pre seobe Srba 1690. godine, i to je najverovatnije jedna od najstarijih porodica koja svoje poreklo vuče iz srednjeg veka, još za vreme života despota Đurđa Brankovića koji je po celoj Vojvodini imao posede. Prvi trag mojih predaka nalazim početkom 16. veka iz jednog turskog deftera. Moja ljubav prema Banatu, Đali i čitavom vojvođanskom kraju je deo mog života. Uspomene, ljudi iz tog kraja vezuje me čvrsto. Moja mati je iz Obilićeva. Jedan deo svog života sam proveo u Novom Kneževcu, gde sam završio malu maturu. Takođe sam se bavio sportom tokom svog boravka u Novom Kneževcu, gde je bilo pokušaja da osnujemo plivački klub, ali bez uspeha.

*Kako ste kao dečak posmatrali prelomne godine srpske u jugoslovenske istorije 30-ih i 40-ih godina 20. veka?

-Moje prvo pamćenje je vezano za ubistvo kralja Aleksandra koje se dogodilo 1934. godine u Marselju. Iako sam imao nešto više od dve godine tog dana sam upamtio scenu velikog broja žena u crnini pored naše kuće koje su plakale, a da je mikrofon od našeg radio aparata javljao da je ubijen kralj.  Moj otac je kao soko išao sa sahranu kralja Aleksandra. Sve te prelomne godine nakon toga pamtim vrlo dobro, naročito početak rata. Pamtim 27. mart, kada sam izlazio iz škole čuo sam zvona crkve koje je obaveštavala da je pakt raskinut, a vlasnik trafike nam je bacao bombone.  Taj dan niko nije slutio da će po svojim posledicama biti toliko tragičan po naš narod i državu, ali ljudi su se tog dana radovali. Pamtim ulazak Nemaca u Đalu, a pre toga i pokušaj Mađara da oni ovladaju ovim krajem Banata. Dobro se sećam dana bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, kada su piloti jugoslovenske kraljevske avijacije bombardovali aerodrom u Segedinu, nakon čega je nastala vazdušna bitka nad Đalom sa nemačkim lovcima, koji su naše avione oborili.  Naš otac koji je preživeo Prvi svetski rat, spremao nas je za ratne dane, pribavljajući hranu, odelo i ostale potrebštine.

*Kako su izgledale godine oslobođenja nakon završetka Drugog svetskog rata?  

-Radovali smo se prestanku okupacije, ali nsimo znali šta nas čeka. Moja porodica nije dobro prošla, dosta zemlje nam je bilo oduzeto, i dovedeni smo na egzistencijalni minimum. Još kao mladić sam zbog toga morao da radim, pa sam kao student na Dunav stanici u Beogradu radio fizičke poslove, da bih preživeo. Nižu gimanziju sam posle rata završio u Novom Kneževcu, gde se rado sećam učiteljice i nastavnice srpskog jezika Kaje Mirkovljev i nastavnika istorije Radica Adamova iz Mokrina, koji je zbog svojih političkih stavova završio u zatvoru i imao tešku  sudbinu.

*Kako su izgledale godine studija i odkuda zanimanje za istoriju?

–Moja prvobitna želja bila je da studiram medicinu. Kako nisam uspeo zbog strogih kriterijuma da upadnem na medicinu, upisao sam istoriju, preko svog prijatelja koji me je upisao. Prvi stan u Beogradu sam imao u blizini Kalemegdana, gde se na terenu igrali odbojku igrači Partizana, pa sam sticajem okolnosti uspeo da upadnem da trenerim sa njima i da učestvujem u takmičenjima širom Jugoslavije. To je bio i jedan od razloga da ostanem na Filozofskom fakultetu gde sam sve više čitanjem zavoleo istoriju. Moj profesor i mentor akademik Vasa Čubrilović, je u meni video talenat da počnem da predajem istoriju Hrvatske u Beogradu, i tako me sudbinski vezao za istoriju srpsko-hrvatskih odnosa putem istraživanja. Što se tiče sporta, sportski duh u meni je usađen u Đali od mog oca Đure koji je bio predsednik udruženja Sokola iz Đale i koji je zaslužan za izgradnju Sokolskog doma u Đali. Fizička aktivnost u vidu sporta mi je omogućila da budem zdrav i da izdržim sav rad po arhivama satima sedeći za stolom pišući. Sport je u meni razvio i borbeni duh, i da se ne predajem, što mi je omogućilo da istrajem u svom istraživačkom radu, jer su me tokom komunističkog režima njegovi predstavnici optuživali da rušim bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda. Moji radovi se nisu dopali komunističkim funkcionerima, ali bez obzira oni su bili istina, zasnovana na dokumentima i arhivskoj građi. Baviti se naukom je i moralno pitanje, te sam se u svom radu uvek držao istine. Kao mlad čovek,od svega 49. godina izabran sam u SANU, te sam na taj način uspeo da prebrodim hajku na moj lik i delo.

*Šta bi ste imali da poručite mladim generacijama u Novom Kneževcu i njegovoj okolini?

-Deca trebaju da u školskom uzrastu budu vezana za školu, vezana za sticanje znanja. Savetujem ih da se ostave gledanja u mobilne telefone, koliko je to moguće, i da se posvećuju knjigama, i da zaista čitaju i da uče. Savetovao bi ih da slušaju roditelje, da traže sebi uzore koje će ih slediti. Ja sam kao đak i mladić bio opterećen svojim precima, ja nisam hteo da izneverim svoje pretke, kojih je bilo i među vrsnim intelektualcima, oficirima, sveštenicima, pravnicima, i smatrao sam da im moram biti ravan ili čak bolji od njih. To i ovoj mlađoj generaciji želim da poručim, da imaju na koga da se ugledaju i da ih u slede u želji da ih u svakom pogledu naslede.

Projekat “Knjiga uspomena i sećanja” sufinansiran je iz budžeta Opštine Novi Kneževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove sufinansijera.

Oznake: knjiga sećanja i uspomena