Пише: Радован Њежић

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ (1932- )

Када се говори о знаменитим личностима нашег краја, једно име неизоставно треба поменути као симбол друге половине 20. века у Југославији када је у питању историјска наука. То је име професора доктора академика Василија Крестића, који је рођен сада већ давне 1932. године у Ђали. Овај времешни Ђалинац и „Лала“ из равног Баната како сам за себе воли да каже, је тренутно највећи живи српски историчар, са импозантном каријером, животом и научним делом иза себе. Били смо сведоци да су управо ових дана промовисана његова Сабарана дела историјских радова у петанаест књига.

Аутор овог текста је имао прилике да обави један разговор – интервју током месеца марта ове године. Разговарали смо о његовој родној Ђали, Новом Кнежевцу, краљу Александру Карађорђевићу, Другом светском рату, доласку комуниста на власт после рата и Томи Гранфилу, професору Васи Чубриловићу и Младој Босни, српско-хрватским односима, југословенству, бискупу Штросмајеру, распаду Југославије, масонерији, принцу Томиславу Карађорђевићу… Један заиста искрен, крајње отворен и инспиративан разговор. У овом тексту имаћете прилике да чујете одабране делове тог интервјуа.

*Које су то прве асоцијације на Ђалу и на Нови Кнежевац?

-Када је реч о мени и мом животу онда је Ђала увек на првом месту, јер ту сам и настао и провео знатан део свог живота и младости, и најлепше управо вучем из Ђале. А морам да кажем да сам и поносан да сам „Лала“ из Баната, што сам нагласио у својим мемоарима због оних који су као аутономаши Војводине почели да шире вести да ја нисам Војвођанин већ да сам дођош и да се зато мешам у неку политику која мени по мом пореклу не пристаје, због чега сам реаговао овом изјавом. Моји преци су населили Банат далеко пре сеобе Срба 1690. године, и то је највероватније једна од најстаријих породица која своје порекло вуче из средњег века, још за време живота деспота Ђурђа Бранковића који је по целој Војводини имао поседе. Први траг мојих предака налазим почетком 16. века из једног турског дефтера. Моја љубав према Банату, Ђали и читавом војвођанском крају је део мог живота. Успомене, људи из тог краја везује ме чврсто. Моја мати је из Обилићева. Један део свог живота сам провео у Новом Кнежевцу, где сам завршио малу матуру. Такође сам се бавио спортом током свог боравка у Новом Кнежевцу, где је било покушаја да оснујемо пливачки клуб, али без успеха.

*Како сте као дечак посматрали преломне године српске у југословенске историје 30-их и 40-их година 20. века?

-Моје прво памћење је везано за убиство краља Александра које се догодило 1934. године у Марсељу. Иако сам имао нешто више од две године тог дана сам упамтио сцену великог броја жена у црнини поред наше куће које су плакале, а да је микрофон од нашег радио апарата јављао да је убијен краљ.  Мој отац је као соко ишао са сахрану краља Александра. Све те преломне године након тога памтим врло добро, нарочито почетак рата. Памтим 27. март, када сам излазио из школе чуо сам звона цркве које је обавештавала да је пакт раскинут, а власник трафике нам је бацао бомбоне.  Тај дан нико није слутио да ће по својим последицама бити толико трагичан по наш народ и државу, али људи су се тог дана радовали. Памтим улазак Немаца у Ђалу, а пре тога и покушај Мађара да они овладају овим крајем Баната. Добро се сећам дана бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, када су пилоти југословенске краљевске авијације бомбардовали аеродром у Сегедину, након чега је настала ваздушна битка над Ђалом са немачким ловцима, који су наше авионе оборили.  Наш отац који је преживео Први светски рат, спремао нас је за ратне дане, прибављајући храну, одело и остале потребштине.

*Како су изгледале године ослобођења након завршетка Другог светског рата?  

-Радовали смо се престанку окупације, али нисмо знали шта нас чека. Моја породица није добро прошла, доста земље нам је било одузето, и доведени смо на егзистенцијални минимум. Још као младић сам због тога морао да радим, па сам као студент на Дунав станици у Београду радио физичке послове, да бих преживео. Нижу гиманзију сам после рата завршио у Новом Кнежевцу, где се радо сећам учитељице и наставнице српског језика Каје Мирковљев и наставника историје Радице Адамова из Мокрина, који је због својих политичких ставова завршио у затвору и имао тешку  судбину.

*Како су изгледале године студија и одкуда занимање за историју?

–Моја првобитна жеља била је да студирам медицину. Како нисам успео због строгих критеријума да упаднем на медицину, уписао сам историју, преко свог пријатеља који ме је уписао. Први стан у Београду сам имао у близини Калемегдана, где се на терену играли одбојку играчи Партизана, па сам стицајем околности успео да упаднем да тренерим са њима и да учествујем у такмичењима широм Југославије. То је био и један од разлога да останем на Филозофском факултету где сам све више читањем заволео историју. Мој професор и ментор академик Васа Чубриловић, је у мени видео таленат да почнем да предајем историју Хрватске у Београду, и тако ме судбински везао за историју српско-хрватских односа путем истраживања. Што се тиче спорта, спортски дух у мени је усађен у Ђали од мог оца Ђуре који је био председник удружења Сокола из Ђале и који је заслужан за изградњу Соколског дома у Ђали. Физичка активност у виду спорта ми је омогућила да будем здрав и да издржим сав рад по архивама сатима седећи за столом пишући. Спорт је у мени развио и борбени дух, и да се не предајем, што ми је омогућило да истрајем у свом истраживачком раду, јер су ме током комунистичког режима његови представници оптуживали да рушим братство и јединство југословенских народа. Моји радови се нису допали комунистичким функционерима, али без обзира они су били истина, заснована на документима и архивској грађи. Бавити се науком је и морално питање, те сам се у свом раду увек држао истине. Као млад човек,од свега 49. година изабран сам у САНУ, те сам на тај начин успео да пребродим хајку на мој лик и дело.

*Шта бисте имали да поручите младим генерацијама у Новом Кнежевцу и његовој околини?

-Деца требају да у школском узрасту буду везана за школу, везана за стицање знања. Саветујем их да се оставе гледања у мобилне телефоне, колико је то могуће, и да се посвећују књигама, и да заиста читају и да уче. Саветовао би их да слушају родитеље, да траже себи узоре које ће их следити. Ја сам као ђак и младић био оптерећен својим прецима, ја нисам хтео да изневерим своје претке, којих је било и међу врсним интелектуалцима, официрима, свештеницима, правницима, и сматрао сам да им морам бити раван или чак бољи од њих. То и овој млађој генерацији желим да поручим, да имају на кога да се угледају и да их следе у жељи да их у сваком погледу наследе.