Subota, 13. July 2024.
Projekti

Од Сирига до Кикинде, Сенте, Новог Кнежевца и назад – породична судбина фамилије Пејин

23.12.2023.
Centar za informisanje Novi Kneževac

Пише: Радован Њежић

Када се говори о потомцима оптаната, једно име је незаобилазно у читавој причи. То је име историчара, архивског саветника и директора Архива Србије у пензији господина Јована Пејина. Он је аутор многобројних историјских радова на тему историје Срба у 20. веку, српско-мађарских односа, као и историје Баната. Приликом обележавања стогодишњице оптације у марту ове године у Светосавском дому – читаоници у Обилићеву – Новом Кнежевцу господин Пејин је био један од говорника, који је том приликом изнео занимљиве податке везане за историју своје породице, оптаната и самог процеса оптације. Том приликом пристао је да урадимо и један интервју са њим на ту тему која вам преносимо у целости у наставку текста.

Јован Пејин, рођен 1944. године у Кикинди, српски историчар, архивски саветник и директор Архива Србије у пензији.

*Ви нисте случајно овде данас са нама, с обзиром да сте управо Ви потомак оптанта из породице Пејин, родом из Сирига код Сегедина. Шта нам можете рећи о Вашој породици?

-Ја сам син и унук оптанта, пошто је моја породица дошла у два таласа преко границе. Прво када се српска војска повукла из Сирига, после Тријанона, деда Јован „Јоца“ је одмах дошао и други старији рођаци, који су могли да сносе неке консеквенце због свог понашања приликом дочека српске војске и успоставе српске власти у Сиригу новембра 1918. године. Млађи чланови фамилије остали су да сачекају да виде шта ће се десити односно како ће се одвијати даљи односи између новоформиране Краљевине  СХС и Мађарске. Мој отац Милорад је дошао 20. маја 1922. године у Краљевину СХС, након што је побегао из сегединске полиције и на коњу је прешао границу код села Рабеа. Након тога шездесет и две године није био у свом  Сиригу. Када је први пут након толико времена посетио родно место, никог није познао, нити је ко познао њега. Испричао ми је да је ишао Ронаи улицом, која се данас зове Српска улица у Сиригу, и када је наишао на једну кућу, било му је нешто ту чудно, пошто је у његовом сећању та кућа била дужа. Питао је власника шта је било са кућом где му је овај одговорио да је та кућа била скраћена јер је његов деда хтео да прави нову кућу, али како је почео рат 1941. године, та скраћена  кућа је остала таква до 1969. године, када је мој отац посетио Сириг. Такође испричао ми је причу да је као дете чувајући гуске, на излазу из Сирига према Сент Ивану, имао ту несрећу да гуске залутају у жито деда Коне, берберина из Сирига, који је због мога прадеде Јеврема имао пик на нашу породицу.  Наиме мој прадеда  је као аустријски војник учествовао у аустријско-пруском рату где је као пруски заробљеник одведен у Берлин, где је у једном циркусу научио мађионичарске трикове, међу њима и хипнозу. Он је деда Кону по повратку у Сириг хипнотисао и натерао га да скочи са сељачке пећи на патос, мислећи да скаче у воду, где се при томе озбиљно повредио. Ове приче показују трајање сећања, односно колико су ти оптанти памтили куће, анегдоте и све остало у свом родном месту након дуже од пола века. Приликом наше прве посете обишли смо и православно гробље у Сиригу, где смо пронашли саднице купуса који су посадили локални мештани, пошто је гробље било измештено. Том приликом ми је и показао где су били гробови чланова фамилије Пејин.

Крст са именима Срба, учесника Првог светског рата, испред српске православне цркве у Сиригу која је посвећена празнику Рођење Пресвете Богородице или Малој Госпојини, а подигнута је 1769. године.

*Рекли сте нам у разговору да су писани подаци о Вашој породици стари најмање три века, па шта нам можете рећи више о томе?

Према документима које сам пронашао наша породица је међу првима дошла у Сириг 1719. године, где се помињу имена Младена и Живка Пејина. Пејини су дошли из Батање, која је била део бивше Поморишке војне границе, која је укинута 50-их година 18. века. Средином 18. века један део фамилије се одселио за Русију, а други део је дошао у Банат. Нису били само у Сиригу, било их је и у Ботошу и у Белој Цркви, у јужном Банату. То је заправо прва сеоба породице Пејин. Период после 1920. године може се узети за почетак друге сеобе.  Данас нас највише има у Новом Кнежевцу, а остали смо се расули по другим местима у Војводини. Грана фамилије Пејин која је била у Сенти је изумрела, као и она у Суботици. Било нас је у Винковцима, где су чланови наше фамилије страдали од усташа током Другог светског рата. Ја сам пак рођен у Кикинди 1944. године, али сам прешао у Београд да живим и радим, где су ми се родила деца и унуци. Данас знам да имамо једног Пејина чак и у Нишу. Када се узме све у обзир друга сеоба породице Пејин, односно оптација имала је катастрофалне последице по нашу фамилију. Једино у Новом Кнежевцу нас има у три, четири домаћинства где има и мушке деце, те наше презиме неће бити угашено. Мој деда Јован „Јоца“ је имао полубрата Обрада и браћу од стрица која су се населила у Нови Кнежевац – деда Андрију и деда Живка „Баћу“.

Породица деда Андрије Пејина, оптанта из Сирига, на породичном окупљању са децом и рођацима у Новом Кнежевцу августа 1965. године. Фотографија у власништву потомкиње Драгице Перкучин.

*Међу Вашом широм родбином има доста прича које верно осликавају судбину оптаната у поратном,  међуратном и ратном периоду, од којих посебно издвајате Ису „Баћу“ Пејина и његовог сина Нићифора, па шта нам можете рећи о њима?

-Иса „Баћа“ Пејин,  је био добровољац у српској војсци, и борио се на фронту у Добруџи током 1916. године. Пошто се разболео, био је у болници у Возненску, у данашњој Украјини. Када је дошло до окупације Украјине од стране Немаца током 1917. године, био је заробљен у Кијеву, који су га као аустроугарског дезертера послали у Будимпешту, где је стицајем низа срећних околности по њега побегао и успео да се спаси од војног суда. Он је новембра 1918. године дочекао српску војску у Сиригу, као командант српске гарде која је обезбеђивала село од пљачке и немира. Том приликом су према његовој причи заштитили мађарског нотара од гнева руље, који су хтели да се обрачунају са њим због пропуста које је начинио при додељивању помоћи удовицама и породицама погинулих мађарских војника. Српско-мађарски односи у селу су били доста складни, без обзира на ратне страхоте, људи су се у невољи помагали. Моји рођаци Никола „Бапа Ника“ и Андрија Пејин су организовали референдум да Сириг припадне Србији. При дочеку српске војске у Сиригу Иса Пејин је постројио народну гарду и рапортирао официру Србијанцу, по командама српске војске, уз поздраве „Помоз Бог!“ и „Бог ти помогао!“. Када га је официр запањен питао одакле он познаје те команде Иса му је одговорио: „Служио сам краља Петра на Добруџи“. Након тога избијају немири у Мађарској, бољшевичка револуција и појаве Беле Куна, али и Миклоша Хортија и мађарских националиста и ројалиста, где је Иса поново се нашао у вихорима тих догађаја. Након уласка мађарске војске августа 1921. године у Сириг, међу првима се повукао, плашећи  се одмазде, те одлази у село Врбицу код Чоке, а након тога у Сенту. Заједно са њим су тада прешли и Исак Пејин у Сенту, и Душан Пејин у Жедник, а њихова судбина је изузетно трагична – страдали су од мађарских хонведа и немзетора априла 1941. године. Иса „Баћа“ је живео на салашу код Сенте, те је успео да избегне одмазду, те је избегао са друге стране реке Тисе, у Банат . Његов син је био Нићифор Пејин, члан КПЈ, и партизан, један од организатора НОБ-а на подручју северног Баната током Другог светског рата. Он се током рата крио на салашу код нашег рођака деда Андрије Пејина  у више наврата, а на јесен 1944. године дочекао је совјетску војску. Он је један од аутора књиге  „Историја новокнежевачког среза“ која никада није објављена, а сам је погинуо у саобраћајној несрећи 1992. године.

Споменик страдалим Србима из Сенте у априлу 1941. године, међу којима се налазе и оптанти.

*С обзиром да је прошло сто година од почетка оптације, како је тај процес остао у Вашем личном и породичном сећању?

-Мој отац је оставио вредну аутобиографску белешку о свом доласку у матицу, односно како је изгледао улазак српске војске у Сириг 1918. године. Према причању мог оца, када је објављено да мађарска војска по уговору из Тријанона добија назад Сириг, добошар је прошао кроз село да објави вест, а после тога је настала општа бежанија. Стока је пуштена да се сналази сама од себе, а људи су утоварили нешто од свог покућства и правац Турска Кањижа, односно Нови Кнежевац, које је тада било средиште истоименог среза. Наши кумови Стојкови су продужили даље на југ, и населили су се и остали да живе у Ковину, где и данас има њиховох потомака, али више не одржавамо кумовске везе. То што смо се разишли свеукупно нас је изузетно погодило, и погађа нас и данас. Ипак анегдоте и приче о старом крају и нашим људима и рођацима и даље су живе у нашем сећању. Неколико тих прича и анегдота сам ја и записао. Наши породични односи данас су такви да се чујемо, највише телефоном, али се не дружимо. Виђамо се само у ванредним ситуацијама, као што су сахране, ређе по свадбама и крштењима. Даљина и проток времена условљавају непознавање нових генерација Пејина, те везе између њих замиру.

Пројекат “Oптанти – 100 година касније” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake:

Scroll