Пише: Радован Њежић

Када су у питању појмови као што су оптација и оптанти мало људи данас зна шта заправо они представљају. Питање доласка Срба из Мађарске након завршетка Првог светског рата у Краљевину СХС/Југославију, после сто година од њиховог насељавања, није остало у колективној свести народа у Војводини, где су се они највећим делом населили. Исти је случај и са Новим Кнежевцом, где чак има случајева да потомци не знају да су њихови преци били оптанти. Томе се не треба чудити, јер питање оптације није било дуго времена научно истражено, док је пак у мноштво случајева оставило трауматичне последице у свести потомака породица оптаната које су тај део своје породичне историје покушале да забораве и потисну. С тога смо сматрали да је од изузетне важности да се током ове текуће 2023. године, коју је Матица српска одредила да буде централна година обележавања процеса оптације у знак сећања на март 1923. године када су се Срби из места Батање пошли пут нове државе, односно одлучили се за оптацију, урадимо фељтон који ће на неки начин подсетити мештане Новог Кнежевца, Војводине па и читаве Србије, шта је то процес отпације и ко су то оптанти.

Др Гојко Маловић у својим књигама, двотомном капиталном делу под називом „Сеоба у матицу – књ. I Оптирање Срба у Мађарску 1920-1931.“ и „Сеоба у матицу – књ. II Спискови српских оптаната у Мађарској 1920-1931.“ обрадио је питање оптације на основу архивске грађе и оне представљају до сада најбоље и незаобилазно штиво када је у питању ова тема. Прва књига нам пружа историјски оквир процеса оптације кога ћемо укратко изложити, са посебним освртом на терен Новог Кнежевца,  док друга књига даје доста прецизне спискове исељених породица и појединаца из Мађарске у међуратном периоду.

Завршетак Првог светског рата донео је Србима са територије северног Баната дуго жељену слободу и присаједињење матици Краљевини Србији. Изасланици свих насељених места среза Турска Кањижа (стари назив за место Нови Кнежевац) у којима је живело српско становништво изјаснило се за присаједињење среза Краљевини Србији на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Међу њима су се тада налазили и села Сириг, Деска и Сент Иван, тада у саставу турскокањишког среза који се простирао од реке Мориш на северу до потиског села Падеј на југу.

Турскокањишки срез који се налазио на крајњем северу новостворене државе Краљевине СХС, у периоду 1919-1921. године налазио се у извесном стању провизоријума, односно привременог стања. Северне границе овог среза са насељеним местима Сириг, Деска и Сент Иван до реке Мориш били су део демаркационе линије која је успостављена до коначног разграничења између Мађарске и Краљевине СХС.  Тријанонским мировним споразумом од 4. јуна 1920. године као и договором о разграничењу са Мађарском од 19. августа 1921. године  насељена места Сириг, Деска и Сент Иван, у којима је већински било српско становништво, постају део нове Мађарске. Већ 21. марта мађарска жандармерија запоседа северозападни део турскокањишког среза, а талас избеглица из Сирига, Деске и Сент Ивана долази у насељена места среза Ђалу, Српски Крстур, Јозефово (данас део Новог Кнежевца), Оросламош (Банатско Аранђелово), Чоку.

Оптанти – избеглице из Сирига у Новом Кнежевцу – Јелена Пејин са својом децом Јевремом, Ангелином и Љубинком, 30-их година 20. века. Фотографија у власништву потомкиње Драгице Перкучин. Према подацима из књиге „Историја Новог Кнежевца и околине“ након 21. августа 1921. године мађарска војска је посела тзв. „Сегедински троугао“ и за само један дан из њега су истерани скоро сви Срби. Из места Сириг је тада заједно са војском Краљевине СХС избегло око 150 породица, а из места Деске 199 породица.

Поред Гојка Маловића , и  др Милан Мицић , генерални секретар Матице српске се бави темом оптације и оптаната. У својој књизи „Срби оптанти из Мађарске у Краљевини Југославији (1921-1941)“ каже да је мировни споразум у Тријанону је правно одредио питање оптације односно опстанак Срба у Мађарској.

-Према одредбама Тријанонског мировног уговора 61-66 постојало је право или могућност опције односно слободног избора живота у држави матици, за мањине у Мађарској и мађарска мањина у државама којој припадају територије некадашње Аустроугарске. Сама оптација се од одвијала у четири фазе:  26. јул 1921. – 26. јануар  1922. године , 26. јул 1923. – 26. јул 1926. године,  1929. – 1930. година и новембар 1930-пролеће 1931. године. Већина избеглица је током 1921/1922. године подносила молбе за пријем у југословенско  држављанство  те су стицањем истог добијали статус оптаната.

ОПТАНТИ У БАНАТСКОМ АРАНЂЕЛОВУ

Оптанти на територији Новокнежевачког среза играли су важну улогу у аграрној реформи, и  самој колонизацији која се у оквиру среза одвијала на територији политичке општине Банатско Аранђелово  у периоду од 1921. године до 1941. године. На територији Новокањишког среза (1921. године Турска Кањижа добија нови назив Нова Кањижа) према попису из 1921. године живело је 34185 становника, од тога  13511 Срба и 18562 Мађара. На самој територији општине Банатско Аранђелово живео је 3971 становник, од тога 1655 Срба и 2193 Мађара, те нешто Немаца, Јевреја, Румуна и Рома (Цигана). На самој територији општине налазила су се два велепоседа која су припадала мађарским грофовима Ласлу Баћањију и Ласлу Шварцу, који су по одредбама аграрне реформе потпали под експропријацију, односно одређени за процес аграрне реформе и колонизације.  Поред тога сам географски положај општине Банатско Аранђелово у новоствореној држави Краљевини СХС представљао је прву линију одбране према ревизионистичким тежњама Хортијеве Мађарске и несигурним савезником  каква је била Румунија у првим годинама након Првог светског рата, те је био идеалан да се на њему спроведе колонизација српског живља, оличеног у добровољцима, колонистима, аутоколонистима и оптантима.

Банат и срез Нови Кнежевац након завршетка Првог светског рата у оквиру Краљевине СХС. Мапа преузета из књиге Јована Ердељановића, Срби у Банату. Насеља и становништво, Прометеј-Матица српска, Нови Сад, 1992.

Прве избеглице које су стигле у тадашњи Оросламош (стари назив за Банатско Аранђелово) након 21. августа 1921. године имали су у великој мери родбину која је већ живела  на територији села Банатско Аранђелово. Тако је рецимо Рада Штеванов, оптант из Деске, који је као избеглица дошао 1921. године имао сестру  која је била удата у Банатском Аранђелову. Управо у том периоду долази до повлачења војске и администрације Краљевине СХС из тзв.  „Сегединског троугла“ према одредбама мировног уговора у Тријанону од 4. јуна 1920. године, а са њима и српског становништва из села Деска, Сириг, Сентиван. Већи број избеглица  био је смештен по местима северног Баната, посебно на салашима среза Турска Кањижа – Јозефову (данас део Новог Кнежеваца), Ђали, Крстуру и Старом Бебу. Остало је забележено да су српске избеглице смештене у Јозефову упутиле писмо од 20. априла 1922. године Министарству Краљевине СХС за аграрну реформу где су изнеле  у каквом су се тешком положају налазиле, те да им је за сетву усева привремено додељено 2 до 4 к.ј. земље.

Када је у питању насељавање оптанта на територији среза Нова Кањижа,  забележено је досељавање пет оптаната са 21 лицем током октобра 1924. године  у Нова Кањижу и Банатско Аранђелово. Према мађарским подацима из Сирига се у периоду од 1921. године до краја 1924. године иселило у Краљевину СХС око 900 Срба. Насеље односно колонија Сигет код Банатског Аранђелова почела је да се формира током 1925. године када су прве куће подигли оптанти Форфирије Теофанов, Васа Белеслин, Игњат Туцаков, Рада Мендебаба и Пера Штеванов. Остали насељеници се масовно насељавају на колонију током 1928. године када су издељени плацеви за куће и направљен план будућег насеља. На истом месту постојало је раније насеље за мађарске раднике које је настрадало током револуције 1848/1849. године. Министарство за аграрну реформу је решило 5. августа 1927. године да добровољци  насељени на  Великом Сигету, Малом Сигету и Новом мајуру, као и оптанти и месни аграрни инересенти добију кућишта на Малом Сигету, удаљеном свега један километар од Банатског Аранђелова.

Деда Рада Штеванов и његова жена Смиља, оптанти из места Деске насељени на колонији Сигет код Банатског Аранђелова 1925. године, са својим комшијом Драганом Вукобратом, сином добровољца из Првог светског рата Вељка Вукобрата из села Тишковца код Босанског Грахова који је такође насељен на колонији Сигет. Фотографија у власништву Драге Штеванов из Сигета.

Оптанти су, упркос тешкој ситуацији у којој су се нашли, показивали и међусобну солидарност и економско повезивање. Тако је рецимо група од 96 материјално добростојећих оптаната насељених на територији Новокањишког среза, али и Старе Кањиже, Мартоноша и  Суботице  током 1929 . године откупила факултативно у Новој Кањижи део експроприсаног поседа Опште привредне банке из Суботице.

ПОСЛЕДЊИ ТАЛАС СРПСКИХ ОПТАНТА У ЧОКИ И СРПСКОМ КРСТУРУ

Последњи талас оптације током 1930/1931. године довео је српске оптанте на територију среза Нова Кањижа. Овог пута 30 оптантских породица надељено је земљом у Српском Крстуру. Оптанти су се требали населити и на простору Ђале и Обилићева, али до тога није дошло, већ су насељени у Банатском Аранђелову и Чоки. Двадесет и двоје оптаната је 20. априла 1931. године насељено на поседу грофа Ледерера код Чоке, којима је држава одузела део спахилука за потребе оптаната. Такође остао је податак да је 76 породица одбило да прими надељену земљу  у Српском Крстуру током марта месеца 1931. године наводећи као главне разлоге слаб квалитет обећане земље (углавном рит, слатине и ледине).

Пројекат “Oптанти – 100 година касније” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Oптанти - 100 година касније