Сента – Колонија и Кучко насеље
Извештај новосадског листа „Застава“ о пропутовању регента Александра Карађорђевића Бачком и Потисјем 1919. године,ЗАСТАВА, 29. јул 1919. године
Пут Престолонаследника по Бачкој.(Пресбиро, Нови Сад.)
Престолонаследник је у 12.45 h стигао у Сенту, где је на уласку у град поздрављен од г. Ђуре Вујића. Ћерка потпуковника Атанасијевића је приказала пригодну песму свога оца, којом је Престолонаследник поздрављен. Пред Престолонаследника изашла су са грађанствоми школска деца. На улазу у Сенту поздрављен је бурно и одушевљено од целокупнога грађанства. Приликом улаза у град држао је Престолонаследник смотру над почасном трупом. За време смотре интонирана је српска химна, коју пева друштво „Зора“. У Самом граду под украшеним балдахином у име девојачког друштва предаје Регенту цвеће Десанка Прекајска. Регента је поздравио Јоца Вујић, затим су Престолонаследнику приказане грађанске и црквене власти и представници друштвених организација. Ученица IV. р. осн. школе Евица Брановачка поздравила Га је пригодном песмом, коју е за ту прилику спевао командант места пуковник Атанасијевић. За цело време бављења Регента у Сенти у граду је највеће одушевљење у коме учествују сви грађани без разлике народности. После тога је одржан у Сенти свечан ручак.
Сента између два светска рата. Приватна архива Радована Њежића.
АГРАРНА РЕФОРМА И КОЛОНИЗАЦИЈА У СЕНТИ
Аграрна реформа и колонизација које је спроведена на територији града Сенте имала је неколико циљева. Требало је да аграрном реформом земљишни поседи у околини Сенте пређу у власништво грађана и сељака, српских добровољаца, колониста, оптаната, чиновника као и месне словенске, претежно српске аграрне сиротиње, како би се на тај начин развластила елита која је те поседе држала за време аустроугарске управе те представљала њихову окосницу власти. Са друге стране, колонизацијом се мењала етничка слика у корист нове југословенске државе и насељавало становништво одано државној идеји и круни. Према подацима које је изнело „Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца“ земљу на територији града Сенте добило око 420 солунских добровољаца, који су махом били из динарских крајева, али било је и оних из Баната као што је село Санад, срез Нова Кањижа. Према писању Бранислав Букурова у свом делу „Послератне миграције у северозапданом Потисју“ групне миграције вршене су од 1923 до 1925. године, те наводи да је само у Ади и Сенти поред динарских колониста, насељена и 121 оптантска породица са 444 члана. Делови Сенте који ће временом постати део града јесу насеља Колонија и Кучко насеље.
Већину становника овог града чинили су Мађари, скоро 90%, уз јаку јеврејску заједницу, која је држала добар део трговине и економије самог града у својим рукама. Важно је споменути да је постојало и исељавање Мађара током 20-их година прошлог века из Сенте, те су то углавном били људи који се нису могли сложити са новом државом и новим државним уређењем, како истиче професор Букуров у свом наведеном делу о миграцијама.
Градска кућа у Сенти 1929. године. Приватна архива Радована Њежића.
ДРУШТВЕНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ
Друштвени и културни живот нових становника града Сенте био је организован на сличан начин као и у свим осталим градовима и срезовима на територији тадашње Краљевине СХС/Југославије. Националне српске и југословенске организације обележиле су друштвени и културни међуратни живот у Сенти као што су Соколско друшто, Српска национална омладина – СРНАО, Југословенска национална омладина- ОРЈУНА, Удружење четника, Удружење добровољаца. Сви чланови ових удружења, који су у великој мери били колонисти, ширили су у свом деловању државне идеје и идеологију, те били репрезентативни представници истих. Тако су представници Удружења четника из Сенте 1933. година са члановима других организација, и представницима локалне управе, организовали свечану прославу поводом 15. година од ослобођења града. Такође, у међуратном периоду подигнут је и споменик краљу Петру Карађорђевић, који је априла 1941. године уништен од стране мађарске војске, а о чему је писао у једном од својих радова археолог Рашко Рамадански из Сенте.
Представници Удружења четника на прослави поводом 15. година од ослобођења Сенте. Дневни лист „Правда“ 19. новембар 1933. године.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У СЕНТИ
Године Другог светског рата, као и у свим осталим потиским местима дуж Бачке, представљају мрачан период прошлости. Већ приликом уласка мађарске војске у град Сенту 13. и 14. априла 1941. године, а која је била потпомгнута народним стражарима немзетерима, убијено је 51 лице, а током читаве окупације страдало је око 400 људи. Мноштво њих је завршило и по логорима, о чему постоје сведочанства објављена у литератури. Након завршетка рата на православном гробљу у Сенти подигнут је споменик страдалим Сенћанима, као неми сведок тих страшних догађаја.
Имена страдалих Сенћана у Другом светском рату. Фотографија снимљена априла 2022. године.
На крају Другог светског рата, злогласна тајна полиција ОЗНА је и на територији града Сенте спровела одмазду на делом невиног цивилног мађарског живља. Стрељања без суда, као и локације тајних гробница, делом је обавила Комисија за тајне гробнице убијених након 12. септембра 1944. године, а међу којима се налази најмање 125 лица мађарске националности из Сенте. О тим догађајима вредно сведочанство је оставио и мађарски публициста Тибор Череш у својој књизи „Крвна освета у Бачкој“.
СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КОЛОНИЗАЦИЈУ
Сећање потомака на колонизацију у Сенти живи међу потомцима у Сенти, а поводом 100 годишњице колонизације у Сенти снимљен је и документарни „Људи од Камена“ који приказује како се одиграла колонизација српског становништва из динарских крајева – добровољаца и колониста, у Сенти након завршетка Првог светског рата, живот колониста током међуратног периода 20-их и 30-их година 20. века, као и њихову судбину током Другог светског рата. Документарни о веку колонизације након Првог светског рата у Сенти настао је уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања док је носциоц пројекта била општинска организација „Савеза потомака ратника Србије 1912-1920 Сента“ на челу са професором историје Ненадом Шкрбићем. У реализацији филма учестоваао је као сценариста и саговорник у филму археолог Рашко Рамадански, управник Културно-историјског друштва „Јован Мушкатировић“ Сента и Вукашин Живаљевић као редитељ филма, иначе професор на смеру за журналистику Филозофског факултета у Новом Саду, те многобројни потомци сенћанских колониста. Филм је прикзан и у Матици српској, а од стране локалне самоуправе града Сенте удружења „Савез потомака ратника Србије 1912-1920 Сента“ примио је престижну награду PRO URBE за овај филм. Сенћани су на достојан начин памте догађаје из међуратног периода њихове прошлости.
Пројекат “Колонизација Горњег Потисја – век заједничког суживота” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.
