MARKO ĐURKOVIĆ SERVIJSKI (?-1794) i ĐORĐE ĐURKOVIĆ SERVIJSKI (1780-1854)

Malo je u Vojvodini naselja u čijoj prošlosti srećemo toliko plemićkih porodica kao u Novom Kneževcu. Od XVIII do XX veka, na ovom malom prostoru nastaće pod zanimljivim okolnostima najveće banatsko središte bogatih i uticajnih plemića. Rodonačelnik i osnivač ovog kruga izabranih bila je porodica Đurković-Servijski. Širenjem njihovih bračnih veza, ovde će se kasnije naseliti i plemićke porodice Talijan, Šulpe , Maldegem i Fajlič. Jedna od najznačajnih ličnosti porodice Servijski jeste Georgije-Đorđe Servijski, čovek koji je obeležio prvu polovinu 19. veka u Novom Kneževcu.

Kada se govori o poreklu porodice Đurković-Servijski, važno je napomenuti da ona svoje poreklo vodi od Cincara koji su se početkom 18. veka našli na teritoriji tadašnje južne Ugarske. Već sredinom 18. veka članovi ove porodice postaju građani slobodnog kraljevskog grada Novog Sada,  a 1774. godine izdat im je plemićki list od strane carice Marije Terezije koja im dodeljuje uz plemićki list i prefiks „de Servijski“.

Priča porodice Servijski i Novog Kneževca odnosno Turske Kanjiže kako se u 18. veku zvao Novi Kneževac, počinje onog momenta kada je Marko Servijski, otac Đorđa kupio na aukciju spahiluk Turska Kanjiža 1781. godine . Zavičajni istoričar Jožef Sabo iz Novog Kneževca koji se bavio plemićkim porodicama Novog Kneževca o Marku je zapisao sledeće:

-Marko Djurković de Servijski, bio je za ove dogadjaje spreman (prodaja poseda u Banatu R.NJ.) , i na prvoj licitaciji u Beču 1. avgusta 1781. godine, uz veliko nadmetanje, kupuje posed Turska Kanjiža. Posed je bio procenjen na 79.732 forinti, a prodat je za 90.000 forinti. U carskom darovnom listu povodom kupovine ovog poseda, izdatom 7. novembra 1783. godine, Marku Djurković-Serviskom i Konstantinu Djurković-Serviskom se potvrdjuje plemstvo od 1774. godine, uz proširenje plemićkog predikata, sada, „Servijski od Turske Kanjiže.“

Marko Đurković je bio vrlo ugledan član srpskog društva krajem 18. veka.  O tome svedoči Sabo u svom delu:

-Društveno i političko zalaganje Marka Servijskog bilo je usmereno na zaštitu ličnih i kolektivnih prava pravoslavnog plemstva. I pored čestih sporova pred sudovima, 1785. godine on biva imenovan za savetnika tabularnog suda Torontalske županije. Sa još 25 banatskih plemića, učestvujući na Temišvarskom crkvenom saboru 1790-te godine, biva izabran za “eksperta ekonomskih i finansijskih stvari”. Na istom Saboru, vrlo aktivan i opominjan zbog upadica, uspeva da postavi pitanje zapostavljanja plemića pravoslavne vere u županijskim službama i višim organima vlasti. Tako je težnja bečkog dvora, da prisutno plemstvo na saboru u Temišvaru podrži njihovog kandidata za mitropolita, temišvarskog episkopa Petra Petrovića, bilo osujećeno; velikim zalaganjem Servijskog izabran je budimski episkop Stevan Stratimirović. Posle tih dogadjaja Marko je bio bliski saradnik mitropolita Stratimirovića, bio mu pomoćnik u finansijskim odnosima, a kao zanimljiva i vrlo obrazovana ličnost, bio je i u privatnoj prepisci sa mitropolitom.

Marko je ostao poznat najviše po osnivanju fonda za stipednije talentovanim i siromašnim Srbima i ostalim pravoslavcima koja je ostala poznata pod imenom STIPENDARIUS SERVICKIANUAS.  O tome svedoči njegov testament koji je objavio Jožef Sabo:

-…Drugo, da bi doprineo koliko mogu sreći mog naroda, a ta sreća može nastati samo iz pravilnog obrazovanja omladine, odlučio sam da zaveštam svotu od 30.000 rajnskih forinata u tu svrhu, da se iz njenih godišnjih prihoda isplaćuju stipendije mladićima moga naroda i moje veroispovesti koji uče škole, što posle zrelog razmišljanja i svestan ozbiljnosti, ovim zaveštavam i osnivam na taj način. Medjutim:

1. Da moj naslednik ostane slobodan od plaćanja interesa na prethodnu svotu fondacije punih 18 godina, računajući od konca godine u kojoj ja umrem, a kad isteče ovaj od mene odredjeni rok od 18 godina, onda neka plaća 5% interesa na gore spomenutu svotu od 30.000 forinti, i neka ga neizostavno obrati na isplaćivanje stipendija.
2. Ustanovljavam 3 klase, i za I klasu odredjujem 200 forinti, za II 150, i za III 100 forinti. Za I klasu naredjujem da se trojica mladića koji se budu odlikovali sposobnošću, čestitošću i besprekornim životom, isplaćuje unapred odredjena stipendija od 200 forinti, svakog semestra unapred. Za II klasu isto tako, trojici mladića koji budu imali napred navedene osobine, a za III klasu, hoću da se daju stipendije na gore izložen način, četvorici mladića koji su napunili 12-tu godinu. Što bi pak preostalo od interesa na fondacionu svotu, ono se može upotrebiti na troškove za javne tečajeve i na druge troškove koji ovamo spadaju. Uredjujem medjutim, da uživanje ove fondacije može trajati 4 godine po uživaoce, da imaju naslediti sve novi i novi izabranici, i svakako, ko bude uzet u III klasu stipendista, ako pokaže uspeh u naukama, u marljivosti i ostalim zahtevima osobina, ima biti primljen u II, a zatim u I klasu.
3. Pravo da imenuje stipendiste ostavljam svom nasledniku, premilome sinu mom i njegovim naslednicima po redu starešinstva i njihovoj slobodnoj volji, da stipendije daju onima kojima budu hteli, pa kad se za ove stipendije prijavi više đaka, postupe po svojoj volji, imajući uvek na umu sposobnost učenika, tako da se niko ne usudi zahtevati neki uticaj pri dodeljivanju ovog dobročinstva, ili da za sebe traži pravo kandidovanja ali sa tim dodatkom.
4. Da isti moj sin i njegovi naslednici koji budu izdavali sve stipendije, budu dužni iz godine u godinu priznanicama profesora kod kojih se uče stipendisti, propisno se legitimisati kod državnog ili pokrajinskog školskog odbora da su izdali sve stipendije koje potiču od interesa fondacione ove svote, te da su potpuno zadovoljili namenu fondacije.
5. Ceo ovaj fond medjutim, ima da ostane pri spahiluku Turska Kanjiža, i moj sin čim mu tutori kuratori predaju dobra, odmah treba da istavi obveznicu na celu svotu od 30.000 forinti, da je kod Torontalske županije intabuliše na prvom mestu, i sve to da pošalje Državnom školskom odboru, ili onamo gde se budu punom verom čuvale fondacione listine drugih gradjana.
6. Ako li bi zemlje gospodar, ili državne vlasti, hteli da zadužbinsku ovu svotu uzmu bez pristanka moga sina i njegovih naslednika, a ovi im zato ni najmanje povoda nisu dali po svojoj upravi, ili da dodeljivanje stipendija zahtevaju za sebe ili da je upotrebe u druge, pa ma to bilo zbog promene prilika u bolje svrhe, onda cela ova zadužbina neka samim tim prestane, proglasi se za ništavnu i nevažeću, i pošto ja kao fondator sad za tada poništavam obveznicu koju moj sin bude o tom izdao, to neka sin moj ili njegovi naslednici prisvoje sebi celu svotu fondacije kao svoju stvar.
7. U slučaju da Turci ovladaju Banatom i njegovi naslednici izgube Tursku Kanjižu, prestaje fondacija.
8. Ili, u slučaju da neprijatelj ognjem i mačem opustoši Tursku Kanjižu, tako da mu naslednici od spahiluka nemaju ništa, onda se suspenduje izdavanje stipendije

Nakon Markove smrti u januaru 1794. godine njegov sin Georgije postaje vlasnik njegovog imanja. Ono što je otac započeo sin je završio. Stipendiju koju je osnovao Marko, Georgije je  očuvao i unapredio do te mere da je ona funkcionisala čak do 1918. godine. Mnogi Srbi iz Monarhije, i ne samo Srbi, su zahvaljujući ovoj stipendiji uspeli da se iškoluju i pokažu zavidne rezultate u svojim profesijama.

Pored stipendija Đorđe je pomagao i pravoslavnu i rimokatoličku crkvu. Mađarima rimokatolicima je pomogao da izgrade današnju crkvu Svetog Đorđa u Novom Kneževcu. Bio je i zaštitnik i mecena poznatih umetnika, književnika i slikara, koji su rado bili viđeni na njegovom dvoru u Turskoj Kanjiži.

Kao vešt trgovac imao je brojne veze širom Evrope, a bio je i rado viđen gost kneza Miloša Obrenovića, te su ga smatrali za njegovog čoveka. U revolucionarnim dešavanjima 1848/1849. godine podržao je srpski narodni pokret i ideju stvaranja Srpske Vojvodine, te se u njegovom dvorcu nalazio štab generala Kuzmana Teodorovića, glavnog komandanta srpske vojske u Banatu. Njegovom veštom diplomatijom i vezama sa mađarskim krugovima izbegnuta je odmazda i pustošenje od strane mađarske revolucionarne vojske 1849. godine.

Nakon događaja 1848/1849. godine poživeo je još svega nekoliko godina. Preminuo je u Beču 1854. godine, a  sahranjen u Turskoj Kanjiži, u kapeli porodice Servijski na pravoslavnom groblju u Novom Kneževcu. Autor ovog teksta je imao priliku da vidi matične knjige umrlih Srpske pravoslavne crkvene opštine Novi Kneževac gde stoji da je Đorđe preminuo kao pravoslavac i sahranjen po pravoslavnom običaju, što otklanja sumnje da se pounijatio ili postao rimokatolik.

U kolektivnom pamćenju meštana Novog Kneževca i okoline imena Marka i Đorđa Servijskog su ostala zapamćena, ali više kroz priče i legende nego kroz proverene istorijske činjenice. Pored kapele na pravoslavnom groblju  u Novom Kneževcu i krsta u parku, nema drugih  spomenika kulture ni vidljivih obeležja ovoj dvojici srpskih velikana i Novokneževčana. Prošle godine je osnovano Kulturno-istorijsko društvo Srba severnog Banata „Đorđe Servijski“ koje neguje uspomenu na lik i delo porodice Servijski, te je na tom planu napravljen korak unaped. Ono što je neophodno u budućnosti jeste pisanje sveobuhvatne biografije ove dvojice ljudi, kako bi na taj način dobili zasluženo počasno mesto u moru srpskih velikana i dobrotvora.

Projekat “Knjiga uspomena i sećanja” sufinansiran je iz budžeta Opštine Novi Kneževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove sufinansijera.