Пише: Радован Њежић

МАРКО ЂУРКОВИЋ СЕРВИЈСКИ (?-1794) и ЂОРЂЕ ЂУРКОВИЋ СЕРВИЈСКИ (1780-1854)

Мало је у Војводини насеља у чијој прошлости срећемо толико племићких породица као у Новом Кнежевцу. Од XVIII до XX века, на овом малом простору настаће под занимљивим околностима највеће банатско средиште богатих и утицајних племића. Родоначелник и оснивач овог круга изабраних била је породица Ђурковић-Сервијски. Ширењем њихових брачних веза, овде ће се касније населити и племићке породице Талијан, Шулпе , Малдегем и Фајлич. Једна од најзначајних личности породице Сервијски јесте Георгије – Ђорђе Сервијски, човек који је обележио прву половину 19. века у Новом Кнежевцу.

Када се говори о пореклу породице Ђурковић – Сервијски, важно је напоменути да она своје порекло води од Цинцара који су се почетком 18. века нашли на територији тадашње јужне Угарске. Већ средином 18. века чланови ове породице постају грађани слободног краљевског града Новог Сада,  а 1774. године издат им је племићки лист од стране царице Марије Терезије која им додељује уз племићки лист и префикс „де Сервијски“.

Прича породице Сервијски и Новог Кнежевца односно Турске Кањиже како се у 18. веку звао Нови Кнежевац, почиње оног момента када је Марко Сервијски, отац Ђорђа купио на аукцију спахилук Турска Кањижа 1781. године . Завичајни историчар Јожеф Сабо из Новог Кнежевца који се бавио племићким породицама Новог Кнежевца о Марку је записао следеће:

-Марко Ђурковић де Сервијски, био је за ове догађаје спреман (продаја поседа у Банату Р.Њ.) , и на првој лицитацији у Бечу 1. августа 1781. године, уз велико надметање, купује посед Турска Кањижа. Посед је био процењен на 79.732 форинти, а продат је за 90.000 форинти. У царском даровном листу поводом куповине овог поседа, издатом 7. новембра 1783. године, Марку Ђурковић – Сервиском и Константину Ђурковић – Сервиском се потврђује племство од 1774. године, уз проширење племићког предиката, сада, „Сервијски од Турске Кањиже.“

Марко Ђурковић је био врло угледан члан српског друштва крајем 18. века.  О томе сведочи Сабо у свом делу:

-Друштвено и политичко залагање Марка Сервијског било је усмерено на заштиту личних и колективних права православног племства. И поред честих спорова пред судовима, 1785. године он бива именован за саветника табуларног суда Торонталске жупаније. Са још 25 банатских племића, учествујући на Темишварском црквеном сабору 1790-те године, бива изабран за “експерта економских и финансијских ствари”. На истом Сабору, врло активан и опомињан због упадица, успева да постави питање запостављања племића православне вере у жупанијским службама и вишим органима власти. Тако је тежња бечког двора, да присутно племство на сабору у Темишвару подржи њиховог кандидата за митрополита, темишварског епископа Петра Петровића, било осујећено; великим залагањем Сервијског изабран је будимски епископ Стеван Стратимировић. После тих догађаја Марко је био блиски сарадник митрополита Стратимировића, био му помоћник у финансијским односима, а као занимљива и врло образована личност, био је и у приватној преписци са митрополитом.

Марко је остао познат највише по оснивању фонда за стипедније талентованим и сиромашним Србима и осталим православцима која је остала позната под именом STIPENDARIUS SERVICKIANUAS. О томе сведочи његов тестамент који је објавио Јожеф Сабо:

-…Друго, да би допринео колико могу срећи мог народа, а та срећа може настати само из правилног образовања омладине, одлучио сам да завештам своту од 30.000 рајнских форината у ту сврху, да се из њених годишњих прихода исплаћују стипендије младићима мога народа и моје вероисповести који уче школе, што после зрелог размишљања и свестан озбиљности, овим завештавам и оснивам на тај начин. Међутим:

1. Да мој наследник остане слободан од плаћања интереса на претходну своту фондације пуних 18 година, рачунајући од конца године у којој ја умрем, а кад истече овај од мене одређени рок од 18 година, онда нека плаћа 5% интереса на горе споменуту своту од 30.000 форинти, и нека га неизоставно обрати на исплаћивање стипендија.
2. Установљавам 3 класе, и за И класу одређујем 200 форинти, за ИИ 150, и за ИИИ 100 форинти. За И класу наређујем да се тројица младића који се буду одликовали способношћу, честитошћу и беспрекорним животом, исплаћује унапред одређена стипендија од 200 форинти, сваког семестра унапред. За ИИ класу исто тако, тројици младића који буду имали напред наведене особине, а за ИИИ класу, хоћу да се дају стипендије на горе изложен начин, четворици младића који су напунили 12-ту годину. Што би пак преостало од интереса на фондациону своту, оно се може употребити на трошкове за јавне течајеве и на друге трошкове који овамо спадају. Уређујем међутим, да уживање ове фондације може трајати 4 године по уживаоце, да имају наследити све нови и нови изабраници, и свакако, ко буде узет у ИИИ класу стипендиста, ако покаже успех у наукама, у марљивости и осталим захтевима особина, има бити примљен у ИИ, а затим у И класу.
3. Право да именује стипендисте остављам свом наследнику, премиломе сину мом и његовим наследницима по реду старешинства и њиховој слободној вољи, да стипендије дају онима којима буду хтели, па кад се за ове стипендије пријави више ђака, поступе по својој вољи, имајући увек на уму способност ученика, тако да се нико не усуди захтевати неки утицај при додељивању овог доброчинства, или да за себе тражи право кандидовања али са тим додатком.
4. Да исти мој син и његови наследници који буду издавали све стипендије, буду дужни из године у годину признаницама професора код којих се уче стипендисти, прописно се легитимисати код државног или покрајинског школског одбора да су издали све стипендије које потичу од интереса фондационе ове своте, те да су потпуно задовољили намену фондације.
5. Цео овај фонд међутим, има да остане при спахилуку Турска Кањижа, и мој син чим му тутори куратори предају добра, одмах треба да истави обвезницу на целу своту од 30.000 форинти, да је код Торонталске жупаније интабулише на првом месту, и све то да пошаље Државном школском одбору, или онамо где се буду пуном вером чувале фондационе листине других грађана.
6. Ако ли би земље господар, или државне власти, хтели да задужбинску ову своту узму без пристанка мога сина и његових наследника, а ови им зато ни најмање повода нису дали по својој управи, или да додељивање стипендија захтевају за себе или да је употребе у друге, па ма то било због промене прилика у боље сврхе, онда цела ова задужбина нека самим тим престане, прогласи се за ништавну и неважећу, и пошто ја као фондатор сад за тада поништавам обвезницу коју мој син буде о том издао, то нека син мој или његови наследници присвоје себи целу своту фондације као своју ствар.
7. У случају да Турци овладају Банатом и његови наследници изгубе Турску Кањижу, престаје фондација.
8. Или, у случају да непријатељ огњем и мачем опустоши Турску Кањижу, тако да му наследници од спахилука немају ништа, онда се суспендује издавање стипендије

Након Маркове смрти у јануару 1794. године његов син Георгије постаје власник његовог имања. Оно што је отац започео син је завршио. Стипендију коју је основао Марко, Георгије је  очувао и унапредио до те мере да је она функционисала чак до 1918. године. Многи Срби из Монархије, и не само Срби, су захваљујући овој стипендији успели да се ишколују и покажу завидне резултате у својим професијама.

Поред стипендија Ђорђе је помагао и православну и римокатоличку цркву. Мађарима римокатолицима је помогао да изграде данашњу цркву Светог Ђорђа у Новом Кнежевцу. Био је и заштитник и мецена познатих уметника, књижевника и сликара, који су радо били виђени на његовом двору у Турској Кањижи.

Као вешт трговац имао је бројне везе широм Европе, а био је и радо виђен гост кнеза Милоша Обреновића, те су га сматрали за његовог човека. У револуционарним дешавањима 1848/1849. године подржао је српски народни покрет и идеју стварања Српске Војводине, те се у његовом дворцу налазио штаб генерала Кузмана Теодоровића, главног команданта српске војске у Банату. Његовом вештом дипломатијом и везама са мађарским круговима избегнута је одмазда и пустошење од стране мађарске револуционарне војске 1849. године.

Након догађаја 1848/1849. године поживео је још свега неколико година. Преминуо је у Бечу 1854. године, а  сахрањен у Турској Кањижи, у капели породице Сервијски на православном гробљу у Новом Кнежевцу. Аутор овог текста је имао прилику да види матичне књиге умрлих Српске православне црквене општине Нови Кнежевац где стоји да је Ђорђе преминуо као православац и сахрањен по православном обичају, што отклања сумње да се поунијатио или постао римокатолик.

У колективном памћењу мештана Новог Кнежевца и околине имена Марка и Ђорђа Сервијског су остала запамћена, али више кроз приче и легенде него кроз проверене историјске чињенице. Поред капеле на православном гробљу  у Новом Кнежевцу и крста у парку, нема других  споменика културе ни видљивих обележја овој двојици српских великана и Новокнежевчана. Прошле године је основано Културно-историјско друштво Срба северног Баната „Ђорђе Сервијски“ које негује успомену на лик и дело породице Сервијски, те је на том плану направљен корак унапед. Оно што је неопходно у будућности јесте писање свеобухватне биографије ове двојице људи, како би на тај начин добили заслужено почасно место у мору српских великана и добротвора.

 

 

Пројекат “Књига успомена и сећања” суфинансиран је из буџета Општине Нови Кнежевац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.