Пише: Радован Њежић

Видовдан је један од најзначајнијих народних и верских празника српског народа. Он се обележава на читавој земаљској кугли, где год Срби живе, и традиционално се прославља уз верске и националне церемоније. Код преосталих Срба који данас живе у Мађарској он има посебно значење – дуго чувану успомену на Косовски завет и жртву кнеза Лазара и његових витезова, који и даље живе у колективној свести српског народа у Мађарској. Оно чиме је ова прослава Видовдана код нашег народа у Мађарској била посебна јесте да је у оквиру ње обележена и стогодишњица почетка оптације, односно доласка Срба из Мађарске у Краљевину СХС/Југославију након завршетка Првог светског рата, под називом „In memoriam оптације – Видовданско чтеније“. Учесници овог програма били су чланови Српског позоришта у Мађарској, праћени хором „Свети Серафим Сваровски“ из Зрењанина, који су у оквиру рецитаторског каравана  посетили осамнаест српских насеља у Мађарској.

-Традиционално, уочи Видовдана кренемо и обилазимо наша места по Мађарској где постоје српски храмови. Кренули смо из Виљана код Печуја, па смо затим били Шиклошу, Печују, Мохачу, Сечују и Баји јуче. Наш пут завршавамо у Сент Андреји на северу, чиме окончавамо ово наше ходочашће звано „Видовданско чтеније“. Оно што је специфично за ову годину јесте то да је овогодишња прослава Видовдана посвећена и стогодишњици оптације по називом „In memoriam оптације – Видовданско чтеније“ где смо у свим храмовима прочитали имена оних људи који су се након завршетка Великог рата одселили у матицу, Краљевину СХС/Југославију, истакао је Милан Рус, драмски уметник и директор Српског позоришта у Мађарској.

„In memoriam оптације – Видовданско чтеније“, Деска 27. јун 2023. године.

Аутор овог текста је уочи Видовдана 27. јуна испратио овај програм у селима око Сегедина – Деска, Сириг и Нови Сентиван, те се сусрео са преосталим српским мештанима и разговарао о животу и судбини Срба у Мађарској. Директор Српског института из Будимпеште др Пера Ластић, рекао нам је том приликом у разговору да се  Видовдан традиционално прославља у српској заједници у Мађарској већ неколико деценија.

-Видовдан се до 1999. године обележевао у српској заједници у Мађарској у оквиру црквеног живота. Те године смо решили да по први пут изађемо у јавност приликом обележавања Видовдана, те смо га прославили у Сент Андреји. Последњих година захваљујући Српском позоришту из Будимпеште одржавамо тзв. „Видовдански маратон“ што подразумева да се обилазе сва наша насеља са пригодним програмом, те се на тај начин учвршћује сећање на овај црквени и национални празник, рекао нам је Пера Ластић.

„…овде ће нам стару славу, опет вратит Видовдан…“

ДЕСКА

Прво место које смо посетили тог дана било је село Деска, некада насеље са већинским српским становништвом. Догађаји од пре сто година, односно почетак процеса оптације су заувек изменили судбину овог места. Први талас Срба који се иселио из овог места јесте талас избеглица у августу 1921. године, када је Деска коначним разграничењем припала Мађарској. Други талас је трајао знатно дуже – од 1923. године до завршетка оптације 1931. године. Након догађаја из 1956. године у Мађарској, трећи талас исељавања захватио је Србе Дешчане. О животу српске заједнице у овом месту, попричали смо са господином Кристифором Брцаном, председник КУД „Банат“ из Деске.

-Оно што се догодило пре сто година – почетак оптације, одражава се и на данашњу српску заједницу у Дески, јер се у периоду 1921-1931. године иселило око 85% нашег живља. Потом се током 50-их година, тачније током револуције 1956. године још доста породица одселило за тадашњу Југославију. Све то је утицало на нашу заједницу да она данас броји свега 80 до 90 душа у селу. Али без обзира на бројност наша заједница је јака, и једна од најактивнијих у српској заједници у Мађарској.  Од 90-их година прошлог века у нашем раду имамо подршку многих симпатизера који су нам помогли у очувању наше заједнице, јер без њихове помоћи вероватно не би могли одржавати ни саму цркву на нивоу на којем је то неопходно за нормално функционисање. Јако је важно напоменути да школа и забавиште у нашем месту функционишу од 1746. године, и да се то није изменило ни данас. Ми смо подружница Српског образовног центра „Никола Тесла“ из Будимпеште, и налазимо се у власништву државне српске локалне  самоуправе. Раније смо били део сеоског локалног самоуправног система, те је то било од кључне важности за очување нашег идентитета, постојање српских образовних институција у нашем селу. То нам даје подлогу и основу и за функционисање културних институција. Ове године наше Културно-уметничко друштво „Банат“ слави 75 година постојања. Имамо такође саграђен и један објекат  за окупљање и рад под називом културно-образовни и духовни центар „Свети Сава“, који је своје деловање усмерио на очување културе, језика и вере. Имамо доста планова за убудуће, те упознајемо ширу јавност са нашим деловањем.

Кристифор Брцан, председник КУД „Банат“ из Деске.

У разговору са господином Брцаном сазнали смо и какви су односи српске заједнице у Дески са матицом, али и са Владом у Будимпешти. Осврнуо се и на рад образовних институција, као и на стање српског православног храма у селу.

-Што се пак тиче односа наше заједнице из Деске и матице, односно данашње државе Србије, те везе су слабе. Јако смо малу подршку добили из матице, посебно када су у питању финансије. Наш главни финансијер је мађарска Влада која преко конкурса омогућује новчана средства за наш рад.  Добро би било да се те везе нашег места и државе Србије обнове, поготово што имамо наставног кадра у нашим образовним институцијама из матице, чији рад је у директној вези са постојањем и налажењем новчаних средстава за њихов опстанак.  Ту је и наша црква, која је тренутно у фази реконструкције. Имали смо проблема са влагом, коју смо санирали, али недостаје нам још финансијских средстава да је у потпуности доведемо у ред на достојан начин. Срби у Мађарској имају самоуправни систем, који је јединствен у Европи, и који омогућава да се политичка питања изнесу  пред Владу Мађарске. Културно-уметничко друштво „Банат“ окупља не само Србе из Деске, већ и наше сународнике из читаве регије, Сегедина, Сирига, Сентивана. Културне везе са матицом су добре, наше удружење има добре везе и сарадњу са културно-уметничким удружењима у матици. Ми смо рецимо побратимљени са местом Рековац у Шумадији код Крагујевца, а са културним друштвом из Краљева сарађујемо већ дуги низ година, истакао је Брцан.

Сања Симулов, васпитачица српског забавишта у Дески.

Поред школе и цркве, у самом селу данас функционише и српско забавиште, односно предшколска установа. Забавиште поред српске деце, похађају и мађарска деца. Сања Симулов  васпитачица која је дошла из Србије на рад у Мађарску, осврнула се у разговору како функционише ова институција и како се одвија сам живот у Дески.

– Стицајем неких лепих и повољних околности за мене, дошла сам да живим и радим у Деску. Ја радим као васпитачица у српском обданишту где учим децу српском језику, култури и обичајима. Од укупно шестдесеторо деце у обданишту, имамо дванаесторо деце која су завршила прешколску обуку и која се на јесен уписују нашу школу. Ово је једна јако лепа заједница у којој има и Срба и Мађара, који су посебно велики симпатизери наше заједнице и који уписују своју децу овде код нас како би научили српски језик и обичаје. Језик је највероватније и најважнији фактор у очувању  опште културе једног народа, јер без знања језика не могу се ни друге ствари догађати и реализовати у даљем животу, како појединца тако и заједнице. Ми се због тога овде максимално трудимо да сву децу што више оспособимо да науче, да разумеју и причају српски језик, поготово ону децу која само познају мађарски језик. Моји утисци након годину дана боравка овде су дивни, задовољна сам како се овде одвија рад, и надам се да ће и други људи бити упознати са овим, рекла је у разговору васпитачица Сања.

Светомир Миличић, протонамесник и парох у Дески, иначе родом из Румуније, служи православној цркви и народу, упркос свим изазовима и проблемима са којима се сусреће, а тичу се пре свега бројности преосталог српског становништва. По његовом мишљењу последице процеса оптације су биле далекосежне и видљиве су и данас.

– У Будимској епархије наше српске заједнице, на моју велику жалост, су малене. У Дески имамо 47 домова и око 117 верника. Могу рећи да на нашу срећу имамо српско забавиште и српску школу који се налазе поред нашег светог храма. Оно што је специфично јесте да поред српске деце, ове образовне институције похађају и мађарска деца чији родитељи желе да њихова деца науче и српски језик, те и они приликом прославе већих црквених празника учествују у литургијском животу наше црквене заједнице, као појци и  чтеци. Могу рећи да је оптација нажалост преполовила српско становништво у Мађарској,  поготово овде у Дески мноштво Срба је оптирало ка матици. То је за преостале Србе била прекретница у њиховом дотадашњем животу. Ми се данас трудимо да очувамо српски језик и културу и нашу православну веру, без обзира на све негативне последице које је учинио процес оптације.

Светомир Миличић, протонамесник и парох у Дески.

Велелепни храм посвећен Преображењу Господњем,  а који се налази поред школе и забавишта, сведочи о некадашњој величини дешчанских Срба. Од оца Светомира сазнали смо понешто и о његовој судбини, односно да је овај данашњи храм заправо трећа црква на истом месту, а коју су историјске буре и ратна догађања погађали највише.

-Стари храм је био у близини данашње цркве. То је заправо била прва црква и стара брвнара. Друга црква је такође била брвнара, али је она нажалост у револуцији 1848. године изгорела, а са њом заједно и црквена архива. Из тога разлога јако мало података поседујемо за период пре 1848. године. Ова садашња црква сазидана је 1853. године, док су неки делови као звоник завршени тек 1863. године. Иконостас је рађен око 1900. године, а радио га је наш познати сликар Душан Алексић, који је и преминуо овде током радова и сахрањен на православном гробљу у Дески. Ова црква је посвећена Преображењу Господњем, и није много великих димензија. Зуб времена је доста оштетио храм, али се ми тренутно налазимо у процесу његове реконструкције и обнове, закључио је парох Светомир Миличић.

Црква посвећена Преображењу Господњем у Дески, саграђена 1853. године.

Један од учесника програма, а родом из Деске, јесте и  Милан Рус, драмски уметник и директор Српског позоришта у Мађарској који је у цркви Преображења Господњег прочитао имена оптаната Дешчана који су 20-их и 30-их година прошлог века пошли пут матице. И он сматра да су ови догађаји оставили далекосежне последице, али да ће се пак у будућности сви наћи поново заједно на једном месту.

-Ми смо стицајем политичких околности након завршетка Првог светског рата бројчано преполовљени, већина становништва је отишла одавде из Деске. Моји преци су ипак остали, али многи други су се на овај начин „вратили“ у матицу.  Моји баба и деда су ми много причали да се маса наших људи пре сто и више година удавала и женила у Ђали, Крстуру, Турској Кањижи односно данашњем Новом Кнежевцу, јер је то био један регион, и људи истог менталитета и истих навика.  Граница која је успостављена пре сто година је потпуна неприродна, и нема смисла како тада, тако и данас, јер су  људи са обе стране границе одувек  лепо живеле, дружили, ишли једни другима на славе, трговали и играли заједничко коло. Нажалост историја и политика људским судбинама праве чудне ствари. Али мислим да ћемо у будућности, не тако далекој сви поново живети заједно, у једној заједничкој Европи, и обновити покидане везе, поручио је  Милан Рус.

Милан Рус, драмски уметник и директор Српског позоришта у Мађарској, родом из Деске.

СИРИГ

После Деске, следеће место које смо посетили јесте Сириг. Некада село које је припадало срезу Турска Кањижа (стари назив за Нови Кнежевац), до 1921. године, данас је део шире околине  града Сегедина. У овом месту постојала је бројна српска заједница, о чијем постојању и дан данас сведочи мноштво материјалних и културних споменика, као што су Српска улица, православна црква, православно гробље. Међутим догађаји од пре сто година су управо овде оставили највише последица – практично српске заједнице у овом месту више нема. Оно што је преостало јесте свега неколико Срба који пре свега брину о српској православној цркви. О свему овом разговорали смо тог дана у Сиригу са Миланом Владисављевим, једним од преосталих чланова српске заједнице у овом месту.

Сведочанства о трајању и присуству Срба у Сиригу.

-Највећи проблем данашање српске заједнице у Сиригу јесте њена малобројност – свега шест становника који се изјашњавају и осећају као Срби. Ми смо пре свега сконцентрисани да одржавамо цркву, пошто никакву помоћ не добијамо ни откуда. Помоћу сопствених финансија некако скрпимо да покријемо неопходне трошкове. Нажалост код нас већих српских културних манифестација нема, већ једино у граду Сегедину, који је у нашој близини. Храмовну славу одржавамо редовно, чак шта више прошле године је толико било људи да је то невероватно. На тај начин ми се трудимо да на неки начин још покажемо да има Срба у Сиригу, односно да мађарско становништво запамти док памти да је овде било доста Срба. Ја сам тренутно најстарији од Срба у Сиригу, док су млађе генерације напустиле село. Догађаји од пре сто година када је покренут процес оптације, оставиле су несагледиве последице на живот Срба у Сиригу. У периоду између два светска рата 90% Срба је заувек напустило Сириг. Имућнији Срби су пак остали у Сиригу, пошто нису веровали у сва обећања нове државе Краљевине СХС/Југославије о додели земље и подизању кућа. Касније су многи од сиришких оптаната покушали да се врате у Мађарску, али  због отказивања мађарског држављанства то није било могуће, истакао је Милан Владисављев.

Милан Владисављев, један од преосталих шест Срба у Сиригу.

Црква Рођења Пресвете Богородице у Сиригу и данас поносно стоји, дуже од два и по века, и свако ко се запути за Сегедин из правца граничног прелаза код Ђале, на српској страни границе, може да је уочи са десне стране пута, на једном узвишењу, где одолева зубу времена и стоји као неми сведок прошлих времена. Господин Милан је био љубазан да нам каже нешто о историјату ове цркве.

-Ова црква је трећа црква у Сиригу. Претходне две цркве су биле од земље и дасака, док је ова завршена 1769. године, а освећена 1785. године. Црква је у мађарској револуцији изгорела 1848. године, да би 1860. године била обновљена. Пред почетак Првог светског рата 1912. године била је једна озбиљна обнова цркве, када је и иконостас рестауиран. Последња обнова цркве била је 1993. године када је обновљен торањ и зидови, те постављена изолација. Наша храмовна слава је Мала Госпојина, коју ћемо ове године прославити 17. августа. Некада смо имали много гостију управо из Новог Кнежевца и Кањиже, који су родбински били везани за Сириг, те су се увек радо враћали, нагласио је Милан Владисављев.

НОВИ СЕНТИВАН

Последње место које смо обишли тог дана јесте село Нови Сентиван које такође административно припада граду Сегедину.  У цркви Успења Пресвете Богородице дочекла нас је тог дана мала, али сложна српска заједница од двадесетак активних чланова, који учествују у црквеном и друштвено-културном животу овог места. Један од њих је и Милош Путник, мештанин Новог Сентивана и појац при цркви, који нам је дао неколико информација везаних за историју и црквени живот Новог Сентивана.

-Могу да кажем да смо доста активни, иако смо бројчано мали. Прослављамо велике празнике, а поред тога одржавамо и два пута месечно литургије. Пошто немамо сталног месног свештеника, већ нам из Деске долази прота Светомир Миличић, он нам помаже у одржавању нашег црквеног живота, као што су крштења, венчања, водице, сахране. Ова црква је изграђена 1853. године, али је и пре тога овде постојала црква која је била од дрвета, која је изгорела у мађарској револуцији 1849. године и била је посвећена Светом Георгију. Нова црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице, када и прослављамо нашу храмовну славу, и када се у већем броју окупљамо, како они који су давно отишли и долазе као гости, тако и ми као домаћини који их дочекујемо, те заједно учествујемо у резању славског колача. Чувамо на тај начин наше старе српске и православне обичаје. Црква је иначе у неокласицистичком стилу, док је иконостас рад непознатих сликара. Народ је својим даровима одувек украшавао ову цркву, истакао је том приликом Милош  Путник.

Милош Путник, мештанин Новог Сентивана и појац у цркви Успења Пресвете Богородице у Новом Сентивану.

Породица Путник је некада била једна од најбројнијих српских фамилија у Новом Сентивану. Након оптирања многи од њих су доспели у Нови Кнежевац, Сенту, Кикинду. Господин Милош Путник изнео је своје виђење последице догађаја од пре сто година.

-Процес отпације од пре сто година био је велики пресек у историју постојања Срба из Сентивана. Много људи је тада напустило место, те је етничка структура села промењена. Ти људи и њихови потомци и дан данас недостају нашем селу. Историјски процеси који су изазвани одласком оптаната заувек су променили наше животе. Срби Новог Сентивана су мисли да са својим опредељењем за одлазак у матицу, чине велику ствар за српство и своје породице. Ми се овде трудимо да не покидамо везе са њиховим потомцима и да живимо братски без обзира на све околности, рекао је у разговору Милош Путник.

Културно материјално благо Срба Новог Сентивана.

Након културно-уметничког програма у цркви, посетили смо и црквену кућу, која је уједно и музеј успомена некадашњих и садашњих мештана Новог Сентивана, где смо имали прилике да видимо како изгледа културно-историјска материјална баштина Срба сегединског краја и Поморишја. Том приликом разговарали смо са госпођом Теодором Крунић, председницом Српске самоуправе Новог Сентивана која нам је рекла нешто више о манифестацијама које се одржавају у селу.

-Поред црквеног живота кога одржавамо у селу, сакупљамо се поводом културних манифестација и приредби које одржавамо. Трудимо се да нашу децу упознамо са нашим обичајима и културним наслеђем. Тако рецимо сваки празник Ивањдан плетемо венце, од убраног цвећа и учимо нашу децу плетењу. Тај обичај се очувао код нас, те и дан данас свака српска кућа у Новом Сентивану има на својој капији ивањдански венац. Бројчано нас је мало, укупно тридесетак кућа. Многи бракови су мешовити, а национална и верска толеранција и узајамно поштовање је на високом нивоу, рекла нам је том приликом госпођа Крунић.

Теодора Крунић, председница Српске самоуправе Новог Сентивана.

Пера Ластић, директор Српског института у Будимпешти, тог дана је такође био у посети српским селима сегединског залеђа или троугла како се то некада говорило. Као неко ко се бавио питањем оптација и оптаната изрекао је можда најпрецизније које су све последице исељавања Срба овог подручја остале на дугорочном плану, и које су видиљиве и данас у животу Срба у Мађарској.

-Што се тиче оптирања, то је можда је од кључних догађаја у животу Срба у Мађарској, пре свега у 20. веку. Посматрано у дужем временском периоду, рецимо на Велику сеобу из 1690. године која је обезбедила неку врсту аутономије Србима у Хабзбуршкој монархији и учвршћивању положаја наше заједнице, оптирање је значило депопулацију ових наших локалних заједница, јер се близу 70% популације иселило у тадашњу Краљевину СХС/Југославију. Многи су се исељавали из родољубивих разлога, желели су да очувају свој српски идентитет, и мислили су да у тадашњој Мађарској у дугорочној перспективи то не могу да остваре. Поред тога било је и социјалних, економских и других интереса, те су се одселили.  Њихова судбина у Краљевини СХС/Југославији је била доста тешка, јер нова држава није била спремна да их прими, односно обезбеди егзистенцију. Са друге стране онима који су остали у Мађарској у многоме је опстанак био угрожен као малобројној националној мањини. Према попису из 1910. године, у опсегу посттријанонске Мађарске, било је укупно 26 000 Срба, а већ 1930. године свега 7000 Срба.

др Пера Ластић, директор Српског института из Будимпеште.

Према тврдњи господина Ластића, и у периоду између два светска рата, функционисала је српска црквено-школска аутономија, у условима политичко-историјског ревизионизма који је био део тадашње политике Хортијеве мађарске владе. Па ипак најтежи дани по српску заједницу у Мађарској су настали након 1945. године, односно доласка комуниста на власт и режима Маћаша Ракошија. Према његовим речима стање се поправило након пада комунистичког режима у Мађарској 1990. године и успоставе демократског парламентарног система.

-После оптирања између два светска рата стање међу преосталом српском заједницом се конзервирало. Функционисала је црквено-школска аутономија, пре свега у насељима у Барањи, али су се и оне временом топиле , и скоро у потпуности нестале. О томе данас сведоче цркве и бивше школске зграде, које чувају успомену на те заједнице. У другим местима где је српска заједница била мало многобројнија, као рецимо у Батањи у којој је после оптирања било још 1700 Срба , то је дуже трајало. Међутим после 1945. године, а нарочито после 1948. године , када су подржављене све школе, укинути су остаци некадашње црквено-школске аутономије, уведена је колективизација, посебно у пољопривреди, што је довело до наглог пада броја преосталих Срба, што је опет све заједно дугорочна последица процеса оптације. Након 1990. године и преображаја мађарског државног и друштвеног уређења створени су услови за поновно организовање црквеног, школског и културног живота, те је процес потпуног нестајања Срба у Мађарској заустављен и стагнира. Подржани смо доста великим бројем досељеника приликом распада СФРЈ, те нас на тај начин тренутно има више него по попису из 1930. године. Ми сматрамо да уколико желимо да имамо неку будућност, морамо бити свесни своје прошлости, и свог наслеђа у најширем смислу речи, што нас обавезује на то да све што смо наследили на неки начин негујемо  и чувамо успомену на оне који су се одселили, закључио је Пера Ластић.

На самом крају, пре нашег поласка за Србију, мештани Новог Сентивана су нам упутили емотивну поруку, која нас није оставила равнодушним.

-Хвала што сте нас посетили и видели и чули како живимо, те нам увеличали празник Видовдан.

Пројекат “Oптанти – 100 година касније” суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.

Oznake: Oптанти - 100 година касније