Пише: Радован Њежић

ВЛАДИКА МОЈСИЈЕ МИОКОВИЋ (1770-1823)

Верујем да већина грађана Новог Кнежевца, а и Срба шире, није чула за владику Мојсија Миоковића, који је један од неправедно заборављених народних прегалаца, просветитеља и борца за народна и верска права Срба у Хабзбуршкој монархији. Мој циљ је да овим текстом скинем траг заборава са његовог лика и дела, и да укажем на то да његов лик и дело може да служи свима нама на част и понос, као и узор будућим младим нараштајима.

Рођен је у месту Јозефово, данас је то део места Нови Кнежевац, 1770. године. Ово место је било део Великокикиндског диштрикта, и као такво је директно било потчињено војним властима, а изузето из угарског феудалног система и спахилука. Та чињеница је омогућила многим становницима овог места да школују своју децу. Замонашен је у манастиру Раковац са 15. година 1785. године да би до 1798. године прошао све монашке чинове, и од стране епископа пакрачког Кирила Живковића исте године био постављен за архимандрита манастира Раковац. На том положају је остао до 1803. године када постаје архимандрит манастира Бездин.

Како је живео у веома турбулентним временима, како у европским размерама, тако и по српски народ (то је доба Наполеона Бонапарте и Првог српског устанка), успешно је бранио права Српске цркве и њеног народа. 1807. године је рукоположен да епископа горњокарловачког у Карловцу, (данас република Хрватска). 1809. године након мира у Шенбруну између Наполеона и Хабзуршке монархије, су формиране на простору горњокарловачке епархије Илирске провинције под управом Наполеоновог маршала Мармонта. Владика Мојсије је успео да од њега издејствује право да отвара српске школе и богословију на простору своје епархије, тако да је у јесен 1810. године отворена богословска школа у Плашком. Својим личним прилогом као и верног народа и свештенства је штамапао у Венецији “Катахизис проте Стојана Шобота“.

Одлучно се борио против покатоличавања и уније, којима је српски народ бил изложен на простору његове епархије. Пред краја његовог живота дошло је до покушаја склапања црквене уније у селу Тржић код Огулина када су поп Никола Гаћеша и поп Петар Главаш пристали на црквену унију, али се све ово лоше завршило по њих саме, јер се народ предвођен попом Теодором Главашом, који је био под утицајем владике Мојсија, побунио и убио попа Гаћешу, а попа Петра натерао да се врати у православље.

Такође владика Мојсије је бринуо и водио рачуна о монаху Јосифу, из манастира Гомирја, који ће касније, током догађаја 1848. године,  постатити чувени патријарх Јосиф Рајачић. Владика Мојсије Миоковић је преминуо 14. децембра 1823. године у Плашком, где је и сахрањен.

О владики Мојсију Миоковићу се није пуно писало, и биографски подаци као и подаци о лику и делу су доста непознати. Новокнежевачки завичајни историчар Јожеф Сабо је написао један значајни чланак који је објављен у часопису Херетицус 3-4/2020 под називом „Епископ Мојсије Миоковић између три царства“. Он је у том свом делу на основу доступних извора и литературе сагледао неке од преломних тачака у животу владике Миоковића, и представио их научној и читалачкој јавности.

-Племићка повеља за Мојсија Миоковића и његову браћу: Саву, Арона и Георгија (сви) Миоковић . Ми Фрања први по угодној милости Божијој, цар Аустрије… Стога смо благонаклоно побуђени (дирнути) различитом верношћу, ништа мање заслугама поштованог Мојсија Миоковића, православног епископа Карловачког, који је, док је још његова Дијацесза налазила у делу наше наследне покрајине, у разним приликама стекао огромно лично искуство, цитира Сабо превод племићког листа  посвећеног владики Миоковићу који се чува у Мађарском државном архиву.

Новокнежевчани су се на достојан начин одужили владики Миоковићу на тај начин што су му подигли плочу са именом 2013. године, која стоји на Светосавском дому – читаоници у Обилићеву.

Од некада бројне фамилије Миоковић, данас је остао сам Рада Миоков познатији у Новом Кнежевцу као Рада „Реза“ и његов син Сава. У Новом Кнежевцу постоји иницијатива да се једна улица назове именом владике Миоковића, и да се на тај начин још једном потврди његов значај за историју Новог Кнежевца.

Пројекат “Књига успомена и сећања” суфинансиран је из буџета Општине Нови Кнежевац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове суфинансијера.