Pesme za malu i veliku decu Gorana Novakova
U prepunoj sali novokneževačke biblioteke „Branislav Nušić“ udružili su se osnovci sa učiteljicama, učenici Muzičke škole i pisac za decu kako bi okupljenoj publici dočarali zbog čega „Lepo živi miš u bioskopu“.
Novokneževački umetnik Goran Novakov napisao je i ilustrovao 44 pesme smestivšii ih u zbirku „Lepo živi miš u bioskopu”, a osnovci su odabrane pesme preveli u male predstave i slikovito nam predstavili – miša koji živi u bioskopu i ne brine da će ostati gladan zbog publike koja ostavlja mrvice; dedu koji bi putovao u Abu Dabi, ali nikako da se dogovori sa babom; i jedan tužni, beli list papira koji jedva čeka da bude išaran.
Ne krijući svoje oduševljenje poezijom Novakova, publici se u toku programa obratila i gospođa Svetlana Redžić, vlasnica beogradskog izdavačko-grafičkog preduzeća „Excelsior“ koje je štampalo knjigu, rekavši da se u ovoj zbirci mogu pronaći „pesme za veliku i malu decu”.
I sam pisac je, vidno uzbuđen,pozdravio sve okupljene i zahvalio svima koji su doprineli da nova knjiga ugleda svetlost dana. Ubrzo je „scenu” prepustio svojim malim pomoćnicima-glumcima, dodavši da će jednog dana možda napisati knjigu pod nazivom “Lepo živi Goran u biblioteci”.
Sa nama je, nakon programa, podelio svoje utiske sa promocije, o novoj knjizi i o radu sa decom. Dotakli smo se i teme o tremi:
-Nisam tremaroš, zapravo, ne bi trebalo da budem, ali mnogo emocija ovako nešto nosi sa sobom. Bilo je puno publike, danas su ovde bili i ljudi koji su mi pomogli da objavim prvu knjigu..Ne bi trebalo da sam tremaroš, ovo mi je već peta knjiga, recitovao sam već sto puta po raznim mestima, ali eto, na domaćem terenu čovek izgleda pada.
*Razumljivo, ovo je ipak posebna prilika i mnogo ste ljubavi uneli u pripremu.
-Jeste, meni je ovo inače hobi, ja od ovoga ne živim, da tako kažem. Tako da pored svog posla, bavim se ovim u slobodno vreme, noću… Crtanje smatram na neki način „robovskim poslom“, dok pisanje poezije nije toliko naporno, ali opet je sve to nekako povezano. I onda, pošto mi je ovo hobi, dakle ne živim od ovoga, svo svoje slobodno vreme i ljubav usmeravam na umetnost.
Učetiljice Jelena Trklja, Višnja Kolbl i ja smo sticajem okolnosti osnovali udruženje „Igralište Cvetislava Tisića“ zato što smo počeli da radimo predstave u kojima glume deca. Ispostavilo se da vlada veliko interesovanje dece koja bi da glume, ali kao i u svemu, novac nam je bio problem. Tada smo to rešili tako što smo osnovali udruženje kako bi preko projekata mogli da konkurišemo za finansiranje, jer ipak sve to košta. Sada svi možemo da uživamo u tome što radimo. Posao smo podelili: ja pravim scenografiju i pišem tekst, tu su i roditelji koji pomažu, a Jelena i Višnja vode glavnu reč u radu sa decom. U narednom periodu ćemo raditi dve nove predstave, u Kikindi bi trebalo da održim promociju knjige 2. aprila i nadam se da će mi drugari-glumci pomoći kao ovde danas. Uživamo mi, uživaju deca, a i publika dok nas gleda.
*Rekli ste da vam je pisanje poezije hobi, koliko dugo su nastajale pesme za ovu zbirku?
– Recimo da su pesme nastajale u zadnje četiri godine. Neke od pesama sam čitao već i po nekoliko puta, pa sam posle toga dopisivao, prepravljao…tako to uglavnom ide – polako. Za prethodnu knjigu trebalo mi je 11 godina da je objavim.
*Ali, za tu knjigu ste na kraju i dobili nagradu.
– Jeste, isplatilo se. Znači da knjige treba objavljivati što kasnije.
* Što bi se reklo – „da sazri“. Kako ste došli na ideju da na ovakav način predstavite knjigu?
-Sa Jelenom i Višnjom sarađujem već nekoliko godina i sada smo već uigran tim, a Muzička škola nam je tradicionalno gost. Nisam morao ni da pitam da li bi želeli da se uključe u organizaciju ovoga, već su i sami planirali da ću ih pozvati. Oni su odabrali pesme koje će predstaviti, ja se u to nisam mešao, štaviše, prihvatio sam koncept koji su osmislile i mnogo mi je drago kako je ispalo. Deca su to ipak bolje izvela nego što bih ja sam, a i ova knjiga namenjena je njima.
*Pored poezije, oprobali ste se u još nekim umetničkim granama, a nekima se i bavite.
– Bavim se ilustracijom knjiga, crtam karikature, slikam, pravim skulpture….Sve što ima veze sa umetnošću, a što sam probao i što mi se svidelo – time se bavim. Poezija i knjige koje sam izdao su vidljivije, ali me generalno sve zanima.
*Dodali bismo još da ste nedavno jedan svoj rad izložili na strip-izložbi “Zagor iz našeg sokaka” u Pančevu.
-To je specifična izložba, pošto se bavim ilustracijom, a zanima me i strip, organizator izložbe me je zamolio da nacrtam nešto na temu Zagora. Učestvovalo je preko devedeset autora iz regiona, poznatih i nešto manje poznatih, kao što sam ja, i zaista mi je bila čast što su me pozvali.
*Možete li nam vi odgovoriti na često postavljano pitanje – kako je biti umetnik u Srbiji?
Umetnik je biti lepo svugde – i na pustom ostrvu, zbog toga jer umetnik razmišlja kao razumno ljudsko biće. Ako vidite bilo gde u svetu da se dešava nešto protiv nekog nerazuma – tu su umetnici. Uvek sam zamišljao da je umetnik i dobar čovek, sigurno da postoje i oni koji to nisu, ali opet, umetnost vas prosto tera da budete razumni. Ne možete biti zla osoba, a da radite plemenite stvari. Vi ste slobodan čovek kao umetnik, to je istinska sloboda. To treba razumeti.
*Slažemo se, ali u društvu se uvek finansijski momenat stavlja u prvi plan, forsira se priča da se od umetnosti ne može živeti.
-Svakako da je i to važno, ali kada se sabere sve… Eto, danas je bila prepuna sala, meni je srce puno – to niko ne može da plati, zar ne?
Portal CINK realizuje projekat “Različitosti koje spajaju: Multikulturalizam – etničke i kulturne raznolikosti kao bogatstvo zajednice” gde serijom tesktova i informacija želi da ukaže na pozitivne primere koji Opštinu Novi Kneževac definišu kao senzibilisanu sredinu u smislu održavanja skladnih odnosa etničkih grupa, kao i priznavanja i prihvatanja različitosti uopšte, uključujući i i druge neetničkih grupe i zajednice koje neguju posebne kulturne identitete.
